„Došljaci“ – Roman čiji je glavni junak Beograd

Milutin Uskoković (1884-1915) jedan je od prerano ugašenih talenata srpske književnosti, romantičar i idealista koji nije mogao da podnese tragediju srpskog naroda na početku Velikog rata u kome je i sam učestvovao.

Pred kraj života, septembra 1915, on šalje svom izdavaču Cvijanoviću dve dopisnice iz Skoplja u Vranje, obe sačuvane u Cvijanovićevoj korespondenciji, u kojima razmatra mogućnost da objavi još jednu zbirku priča. Kako je bilo moguće da neko usred rata tako brižljivo razmišlja o svojoj književnoj karijeri, a nepun mesec kasnije izvrši samoubistvo, verovatno nikad nećemo saznati. Rastrzan između obaveze da završi prava i tim pozivom zarađuje za život i snažnom željom za pisanjem, radio je brzo i mnogo.

Njegovu prozu obeležila su dva ambijenta – rodno Užice, na prelazu 19. u 20. vek, stešnjeno među brdima, stešnjeno u umovima svojih žitelja, varoš iz koje muška mladež beži u svet. Drugi ambijent je Beograd, prestonica još mlade kraljevine koja proživljava kratku ali snažnu duhovnu renesansu upravo u periodu kad se odvija radnja romana „Došljaci“, originalno objavljenog 1910, a reprintovanog 2016. u izdanju beogradske Lagune.

Grad opterećen turskim nasleđem koliko i snažnom potrebom da se uključi u evropske tokove dočekivao je mladost iz unutrašnjosti sa skepsom ali i svešću da sve velike reke dotiču iz provincije, da je talenat, radinost i sveža krv neophodna da bi se krenulo napred. U nesnalaženju onih koji su se uputili u veliki grad Uskoković vidi svu tragediju i uzrok njihovih promašaja.

Neshvatljivo zrelo posmatrajući i analizirajući kako mehanizme društva tako i mikrokosmos odnosa muškarca i žene, ispoljio je zrelost pisca kome je tek predstojalo da iscizelira stil, ukroti rečenicu, liši je nepotrebnog. Ali snaga piščeve zamisli oslobađa čitaoca želje da traži ove nedostatke, hitajući ka raspletu priče nagoveštenom na samom početku, shodno čuvenom Čehovljevom pravilu da puška koja visi o klinu u prvom činu mora opaliti u četvrtom. Tom dramskom zakonu ne odupiru se Uskokovićevi junaci sledeći usud Čehovljevog Trepljova, mladića koji izvršava samoubistvo zbog nesnalaženja u svetu koji ga okružuje.

Tako samoubistvo postaje kod Uskokovića neka vrsta lajt-motiva, način bekstva od promašaja ili, kao u „Došljacima“, mogućnost da se drugima oslobodi put. Zbog toga njegova tragična junakinja Zorka, devojka sa beogradske periferije, odlučuje da se utopi u Dunavu kako bi oslobodila obaveze svog voljenog, pravnika i pisca u usponu koji je očigledno piščev alter-ego.

Lucidnim analizama strukture građanskog društva u nastajanju, u Srbiji na početku 20. veka, Uskoković se visoko uzdiže iznad svojih književnih savremenika. Tome svedoči i jednoglasna pohvala kritike kojom su dočekani „Došljaci“, prvi roman o urbanom u našoj književnosti čiji je glavni junak Beograd, nemilosrdan prema neprilagođenima, širokogrud prema spremnima na kompromis između ličnih principa i društvenih imperativa. Ne mireći se sa takvom vrstom napredovanja, Uskoković se deklariše kao žestoki kritičar malograđanštine i svake vrste nečasnosti, istovremeno prihvatajući kao jedino rešenje bekstvo. U slučaju njegovog junaka Kremića, to je povratak u rodno Užice, gde će služiti narodu i pomagati svojoj napaćenoj porodici.

Završna slika romana je zapravo skica zagušljive atmosfere provincije kojoj će se vraćati često u svojim pričama, mesto iz koga se beži u prestonicu a ne vraća se, identično kao danas. Ta neverovatna sličnost Uskokovićevog sveta sa našim današnjim svakako svedoči o talentu pisca, ali i balkanskim cikličnim kretanjima koja nas dovode uvek na početak.

Koliko se grozio malograđanske sredine, toliko u Uskokovićem narativu nalazimo i nešto od ljevinovske svetlosti i idealizacije koja osciluje između oduševljenja i samoubistva. Kad svi pokušaji da se pomere ograničenja života u malom mestu propadnu, tada je ideja o odlasku jedina moguća. U tom očajničkom, dramatičnom pokušaju bekstva Milutin Uskoković otišao je najdalje moguće, ostavljajući za sobom nedovršeni, ali upečatljivi književni opus, gotovo simboličan ne samo za našu književnost već i šire, mentalitet i umetnička stremljena koja često ostaju isečenih grana pre nego što daju zreo plod.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Danas