„Dobra ili zla“ je roman koji u središte priče stavlja pitanje mentalnog zdravlja mladih

Autorka Ali Land posvetila je svoj psihološki triler „svim medicinskim sestrama koje se bave mentalnim zdravljem, istinskim rok zvezdama“.

Upravo je razgovor koji je dok je bila medicinska sestra, vodila sa jednom tinejdžerkom dao Ali Land ideju iz koje se ubrzo izrodila prva verzija njenog debitantskog romana „Dobra ili zla“.

Mlada devojka, u klopci razornog obrasca samopovređivanja, otkrila je spisateljici da je njena majka, umešana u ozbiljno povređivanje druge dece, uzrok njenih problema.

Prošlo je nekoliko godina pre nego što je Land sela da piše roman, ali upravo je ovaj razgovor, razgovor za koji kaže da ga nikada nije zaboravila, oblikovao lik petnaestogodišnje Mili, glavne junakinje njene knjige čija je majka serijski ubica dece.

Sa svojom nestabilnom i blago nepouzdanom naratorkom, „Dobra ili zla“ ide tragovima romana „Iščezla“ i „Devojka iz voza“ i od svog objavljivanja brzo je postigao ogroman uspeh.

Novinar australijskog Hafington posta razgovarao je sa autorkom o životu bestseler autorke i kako je njeno iskustvo medicinske sestre doprinelo da postane pisac kakav je danas.

Kada ste došli na ideju za roman?

Ideju za Mili, glavnu junakinju priče, dobila sam pre osam godina. Radila sam kao medicinska sestra deset godina sa decom, i jedan razgovor koji sam vodila sa nekom tinejdžerkom mi se naročito urezao u sećanje. Ta devojka je upala u klopku razarajućeg obrasca samopovređivanja i u prelomnom trenutku smogla je snage da mi kaže da mrzi sebe i želi da se ubije da ne bi postala kao njena majka koja je bila umešana u ozbiljno povređivanje dece.

Koliko dugo je trajalo pisanje romana?

Godinu dana mi se ta ideja motala po glavi, i kada sam konačno počela da pišem sve je išlo veoma brzo, pa je prva ruka romana bila završena za pet meseci. Upravo u tom trenutku, kada sam završila prva tri poglavlja a potom i ceo roman, angažovala sam agenta koji je prodao knjigu izdavačkim kućama širom sveta.

Ali malo sam znala o procesu redakcije teksta s kojim ću se suočiti. Roman je kupljen kada je imao 55.000 reči, na osnovu snažne naracije i opšteg zapleta, ali kada je početno ushićenje splaslo, tražili su mi da udvostručim dužinu knjige, što je bio ozbiljan izazov. Proširila sam ga na 100.000 reči i tokom sledećih sedam meseci bilo je potrebno još četiri verzije da bi se knjiga završila. Iako sam imala podršku mojih urednika u SAD i Velikoj Britaniji, ceo taj proces bio naporan. Srećom, sada mogu da kažem da rezultat vredi uloženog vremena i truda.

Da li vas je ovaj žanr uvek interesovao?

Oduvek sam volela da čitam knjige koje sadrže izazovne teme i koje kad počnete da čitate ne možete da ih ispustite iz ruke.  . Biti pisac je privilegija, ali takođe i prilika da isprovocirate druge, da ih dirnete, u isto vreme uznemirite i utešite. Masaža čitaočevog uma. To je i bio moj glavni cilj sa romanom „Dobra ili zla“ – da napišem uzbudljivu i privlačnu priču koja izaziva debatu nakon čitanja. Moj urednik i ja smo često pričali o tome kako se roman ne uklapa lako ni u jedan žanr.

Da li vam je oduvek bio san da napišete knjigu?

Kad sam bila dete uživala sam u sanjarenju. Sanjarenje i radoznalost, što su korisne osobine za pisca. Ali kreativnost nije bila uobičajena u mojoj porodici. U njoj nije bilo pisaca ili umetnika, a glavni se značaj pridavao sigurnosti koju pruža karijera u nekom opipljivom poslu koji plaća račune.

Ono što me je odvelo do zanimanja medicinske sestre i rada na mentalnom zdravlju, bila je fasciniranost ljudskom psihom i posao koji ima budućnost. Ali pored svega toga, uvek sam živela sa raznovrsnim glasovima i slikama u sebi. Iako sam postala veoma vešta u suzbijanju sopstvene kreativnosti, usredsredivši se umesto toga da postanem što je bolja medicinska sestra, kako je vreme odmicalo, glasovi u mojoj glavi su postajali sve jači a slike sve izoštrenije. Osećala sam da ne mogu više da susprežem svoju kreativnost, i da se moram da se odvažim na veliki iskorak.

Čitanje mi je uvek pružalo utehu i pitala sam se da li će tako biti i sa pisanjem, što je i bilo. Gotovo istog trenutka kada sam počela da pišem, osetila sam osetno olakšanje, kao da sam na neki način došla kući.

Kako je protekla ta promena zanimanja?

Kad sam naputila posao medicinske sestre, dobila sam energiju da udahnem život Mili. Provela sam sate u kreativnoj samoći, prebirući po glasovima koje čujem, slušajući muziku koja bi otvorila mračne kanale mog uma i gledajući beležnice iz studentskih dana koje sam vodila kao vid relaksacije dok sam počinjala rad u zdravstvu.

Mnoge veštine koje sam stekla kao medicinska sestra primenjujem u životu pisca: strpljenje, fleksibilnost, preuzimanje rizika, rešavanje problema i upotreba jezika – znati kada šta da kažeš, i, možda još važnije, znati šta treba prećutati.

Kakvi su se emocionalni izazovi pojavili tokom pisanja knjige?

Ući u um potencijalno psihotične tinejdžerke bio je mukotrpan proces. Morala sam da porinem duboko u najmračnije delove svoje mašte i puno sam  tokom pisanja, a opet bilo je to katarzično iskustvo i na njega sam gledala kao na produžetak mog. Želela sam da na taj način pokažem mladim ljudima koje sam upoznala da nikada nisam zaboravila naše razgovore.

Izvor: huffingtonpost.com.au
Prevod: Vladimir Martinović