Do kraja knjige – O prvim i ostalim rečenicama zbirke „Epizodisti i junaci“

Znam ljude koji knjige ne čitaju onako kako je red, od prve reči do poslednje tačke, nego imaju neke svoje načine koji toj radnji, koja je sama po sebi lična i privatna, dodaje i zadovoljstvo onog: ja to radim ovako, a vi kako hoćete. Neki od njih roman čitaju od kraja, valjda da vide šta ih čeka, neki ga prvo letimično prelistaju zadržavajući se na onim rečenicama koje im privuku pogled, a neki se, čim uzmu knjigu u ruke, informišu o autoru u belešci na njenom kraju kako bi saznali s kim imaju posla. Zbirka priča im omogućava druge varijante, pa tako neki prvo pročitaju naslove u sadržaju kako bi počeli čitanje od najprivlačnijeg, ili odmah pređu na naslovnu priču čak i kad je poslednja u knjizi, smatrajući da, čim je istaknuta, mora da je najbolja. A znam i one koji počnu od prvih rečenica. Prvo pročitaju prve rečenice svih priča zbirke, pa se onda vrate na onu koja ih je „našla“ kako bi priču na čijem je čelu pročitali do kraja.

Većina prvih rečenica jedanaest priča zbirke „Epizodisti i junaci“ Vladislave Vojnović napisane su u nekoliko redova, pojedine počinju izjavom nekog od junaka, a dve imaju samo po dve reči. Svaka je slika koja, kao što se to radi na filmu, odmah uvodi u radnju. Zbog jednih vam se odmah uzburkaju raznorazne asocijacije ili sećanja ili nešto treće zbog čega se poistovetite sa pročitanim, a sve su tizer koji vas vuče da saznate šta će dalje u priči da se desi.

„Gale je izašao iz kabineta i navrat-nanos zaključao bravu okrenuvši ključ samo jednom, što možda i nije bilo tako loše: pre trideset i kusur godina, još kao studentu medicine, neki Boba, već tada zaluđen forenzičarskim znanjima, objasnio mu je da se lakše obijaju vrata kad ključ okreneš dvaput nego samo jedanput“ – rečenica je kojom počinje priča Script doctor, prva u zbirci. Šta reći osim ‒ zar ovo nije početna scena nekog filma čija radnja obećava? I: zar ovo nije rečenica scenariste, što Vladislava Vojnović po obrazovanju i jeste? Neću da otkrivam šta je dalje bilo, samo ću da kažem da je kraj lep.

Evo jedne od one dve kratke: „Mlad sam“. Čoveče! Koja samosvest, samopouzdanje, moć iz serije „niko mi ništa ne može“. O kome je priča, ko je taj koji se s visina nedostižnih, tim rečima, predstavlja svetu? Negde na polovini prvog pasusa se otkrije da Mali, kako se zove priča, pripada mačjem svetu, a potom i da ga ne zanima šta je bilo pre njega, zato što mačke imaju običaj da o prošlosti pričaju bajke, a on ih ne voli pošto nude samo nadu u čuda, koja se, siguran je, ne događaju. Zato priča o onome što vidi sada. Priča na svoj način, kao što bi pričao neko ko je s druge planete ali poznaje i oseća ljudski rod i blizak mu je. I želi mu dobro.

Citiraću samo još jednu prvu rečenicu, neodoljivo mami da je čitalac spoji sa narednima: „Nisam želela da saznam, ali sam saznala da moj otac baš i nije dobar čovek, što nije ni čudo kad se zna kakav je bio njegov otac, moj deda, a da deda nije bio baš neko cveće, jasno je i po tome jer da jeste bio cveće, baba ne bi uradila to što je uradila.“ Priča se zove Dok palme šumore. Rečenica je em hrabra (ljudi obično ne izjavljuju javno i napismeno da im je otac loš čovek), em je ispovedna, em očigledno najavljuje priču o porodici, temi o kojoj se uvek rado čita.

Vladislava Vojnović priča o majkama i ćerkama, o ćerkama i očevima, o neverstvima, o saznanjima o sebi, o ljubavi i ne-ljubavi, i drugom što zaboli. Piše s emocijom, ali onom mirnom, koja se samo konstatuje i nije agresivna čak i kad je surova. Najbolje je da navedem primer: „Nina se i sama osećala kao započet, pa ostavljen poduhvat svoje majke. Kao padanje na maturi, maturiranje u dvadeset petoj, dopola izvezene tapiserije, samo upisani pa odmah napušteni fakulteti, započete knjige, negajena prijateljstva. Baka je majci ponavljala da bi bolje bilo da je rodila klupko konca nego što je rodila nju! Od konca bih barem čarape isplela, vajkala se baka“, piše u priči Kao žena ženi. Sve imaju ispovedni ton i kad su u trećem licu i kad prepričavaju neki događaj, pa se doživljavaju kao iskustvene i proživljene i očas posla vas uvuku u svoj život. Da mu budete junak ili epizodista, sve jedno, zato što smo po Vladislavi Vojnović mi istovremeno i jedno i drugo. U svom životu imamo glavnu ulogu, a u tuđim smo epizodisti. Junak, i priče i života, ne bi bio junak da oko sebe nema sporedne likove da ga pokrenu, usmere, podrže, istaknu, da jednostavno budu tu. I obrnuto. Oni su zajedno, u istom životu. Zato i jedne i druge autorka opisuje ravnopravno: onoliko koliko skreće pažnju čitaoca na sporednog aktera priče, isto toliko predstavlja i glavnog. (Da li naslovom zbirke otkriva da ona, lično, daje prednost epizodistima nad junacima ili je u pitanju samo puka ljubaznost prema slabijem?)

Izdavač zbirke, Laguna, izabrao je da na koricama bude ilustracija filmske klapne što je više nego adekvatno, zato što se „Epizodisti i junaci“ Vladislave Vojnović čitaju kao serija različitih priča o našoj životnoj povezanosti i sigurno je da bi im okvir televizijskog ekrana lepo stajao.

A kako vi čitate knjige? Nije ni važno. Ali jeste važno da vas odvede do svog kraja.


Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme