Đura Mornar - poslednji beogradski romantik

Prvo je objavio album „Nove gradske pesme“, a onda knjigu „Beograd bez sna“. O izmaglici, sećanjima, Beogradu, herojima i mornarima razgovarali smo sa Vladimirom Đurićem, jednim od krunskih svedoka i učesnika u Novom talasu. Popularni Đura Mornar otkrio nam je kakva je to magija obavijala Beograd početkom osamdesetih godina, a šta danas daje šmek gradu bez sna...


 
Kako je biti Đura Mornar u maju 2017?

– Nije loše kada znam da su mi izašla zaista dva vredna dela: roman „Beograd bez sna“ i tamburaški projekat Đura i Mornari i Vojvođanski san „Nove gradske pesme“. Obe stvari su spremane dugo. Roman dvadeset godina, a CD nekih par godina.

Dramaturg, pisac, esejista, muzičar, novinar, scenarista, radio i TV autor i voditelj čitaoce je obradovao „novotalasnom epopejom o jednoj izgubljenoj generaciji“, pod nazivom „Beograd bez sna“. A njegov bend „Đura i mornari“ udružio se sa tamburaškim orkestrom iz Pančeva „Vojvođanski san“ da bi napravili etno album „Nove gradske pesme“, namenjen urbanoj populaciji koja živi u većim gradovima regiona, ali i svima zainteresovanim za „cross over“ etno projekte. Ovo je idealna ambijentalna muzika za urbane, gradske kafane.
 
Zanimljivo je da je u knjizi Beogard bez sna, a s tobom peva Vojvođanski san. Šta je to sa snovima ovih dana?

– Volim da maštam, to je jedna divna stvar koja čini čoveka zdravijim i srećnijim. U romanu više, mada i u muzici, ima puno toga što raspaljuje maštu. Muzika je deo poeme „Panonija“ koju sam snimio u Radio Beogradu kao radio dramu. Beograd je na obodu Panonije. To možda veza ta dva projekta. Ime tamburaškog orkestra su dali sami momci Stefana Fuksa koji ih predvodi, oni isto vole sa sanjare.

Zašto je Beograd bez sna? I zašto su oči boje dima?

– Zato što je to poezija sama, a ja se u poeziji snalazim kao riba u vodi. U njoj je puno romantike, radosti i mistike.

Šta sad ljubav ima s tim?

– Roman je potpuno autentičan ljubavni. Glavni junak Baron, kao neki beogradski Korto Malteze, stalno se zaljubljuje u pogrešne devojke. Uvek misli da su to one prave, al' one ga ostavljaju, bas zato što je preveliki sanjar. Kako naleti muzički talas, on promeni devojku: ima pankerku, pa romantiičarku, pa darkerku, pa modernu devojku, itd. Svaka na njegoovm srcu ostavi trag. I u romanu i na CD sve je u slavu ljubavi, naravno.

U knjizi opisuješ Beograd iz vremena za kojim starije generacije žale, a mlade o njemu maštaju. Šta je bilo toliko magično u vreme Novog talasa? A šta nije valjalo?

– To je poslednje vreme seksa neopterećenog opasnim bolestima poput side, poslednje vreme analognog sveta, pre digitalnog, bez mobilnog, bez kompjutera, interneta, društvenih mreža. Ljudi su voleli kolektivne zabave, zabave na kojima je svako bio važan za sebe, žurke u kućama bogate dece komunizma. Kućne i druge zabave dešavale su se svakodnevno u periodu od 1979. do 1983. koje poznajemo kao vreme Novog talasa, muzike Idola, Šarla, El. Orga, itd.

Zašto se junak romana zove Baron?

– Preziva se Baronija, on misli da su mu roditelji Ličani, no na kraju od dede saznaje bolnu istinu o svom aristokratskom poreklu. On je direktan potomak kralja Milana Obrenovića koji je voleo da švrlja po Srbiji i da vodi ljubav sa priprostim seljankama. Njegova prababa je zatrudnela sa Milanom i potajno rodila ćerku. Ta se ćerka udala za Baronovog dedu, koji je jedan od važnijih junaka u romanu.

Ko su devojke u koje se on zaljubljuje? Jesu li stvarno postojale? Kakve su bile devojke tada, a kakve su sada?

– Jedna je pankerka Tunge koja je na proputovanju iz Londona, divlja devojka, anarhičnog govora i stava. Druga je Ljubica, otkačena slikarka koja se zabavlja sa agentom DB i diluje drogu, treća je glumica Tanja iz Zagreba, zbog koje na koncertu grupe Film u Kulušiću dobije batine, i tako dalje. Konačno se skrasi sa mladom Ledom i postaje kopirajter u jednoj marketinškoj firmi. Možda je razlika između devojaka osamdesetih i ovih današnjih u stepenu verovanja u materijalne vrednosti i novac. Današnje Madone zanima samo ono što novac može kupiti.

Šta Beogradu danas daje šmek?

– Daju mu šmek ulice, tajni ulazi i izlazi, mostovi i dve reke koje se ljube. Kalemegdan, Avala, milion sitnih stvari koje pokreću maštarije. Davno sam napisao o tome poemu „Beogradske maštarije“, ovaj roman je samo kontinuitet.

Da li voliš da ploviš na talasima Novog talasa?

– Volim, naravno, muziku tog vremena, mislim da je bila najbolja, sa najviše strasti i radosti... Hteo sam, zapravo, da napravim generacijsku seriju za osamdesete, poput „Grlom u jagode“ za šezdesete. Napisao sam seriju, bila je u planovima za realizaciju na jednoj televiziji, ali nikad nije urađena. Pa sam pre dve godine odlučio da sve to pretvorim u roman. 
 
Kad si heroj, a kad si mornar?

– Heroj sam bio kratko vreme pred kraj osamdesetih, sa istoimenim bendom. Ime bendu „Heroji“ dao sam kao omaž jednom od mojih omiljenih umetnika Dejvidu Bouviju. Onda su krenula neka mutna vremena, pa mi je lepše bilo da postanem mornar.

Ko su danas heroji?

– Današnji heroji su ljudi koji teraju po svome, uprkos tome što je sve protiv njih. Ima upornih ljudi umetnika koji žele da sanjaju svoj san, da pričaju svoju priču, ima ljudi koji se teško uklapaju u trenutnu modu ili politiku.

Autor:Zorana Šokarac
Foto: Petar Vujanić
Izvor: prva.rs