Đorđe Bajić: Stvarnost je pogonsko gorivo za moje romane

„Odrastao sam čitajući Agatu Kristi i Stivena Kinga, oni su me izgradili i kao čitaoca i kao pisca. U svojim romanima koristim prednosti žanra, kao što su dinamična fabula i živopisni likovi“, rekao je za Glas Srpske književnik, publicista, novinar i filmski kritičar Đorđe Bajić, objašnjavajući zašto kao autor u svom novom romanu „Smrt u ružičastom“, koji se po stilu i zapletu jasno definiše kao žanrovska krimi-proza, nije mogao, ali nije ni želio pobjeći od uticaja društveno-političke slike svog vremena i okruženja.

„Naravno, imajući u vidu da pišem o savremenom Beogradu, ne mogu da pobegnem ni od naše stvarnosti – i ona je tu, ali je podređena priči. To je moja mala ‘osveta’. Dosta je društveno-politička slika oblikovala i određivala moj život – u svojim romanima ja preoblikujem nju“, kaže ovaj multitalentovani autor.

Ubijena bogatašica, tajkuni, kriminalci i policajci – zvuči kao opis naslovnica domaćih tabloida, ali je u stvari zaplet krimića „Smrt u ružičastom“. Koliko je teško povući granicu između Vaše fikcije i naše stvarnosti u slučaju ovog romana?

Nije bilo uopšte teško pošto nemam sklonost da težim suvom realizmu. Da, elementi naše svakodnevice jesu uključeni u priču, od toga nisam bežao i usredsređen/verziran čitalac će ih svakako prepoznati, ali gledano u celini, „Smrt u ružičastom“ jeste pre svega podređena žanrovskim postulatima, stvarnost je ovde samo pogonsko gorivo kojim se pokreće jedna kriminalistička priča koja ima sopstvena pravila i težnje. Nisam želeo da moj roman bude „ogledalo koje ide putem“, već više „lavirint od ogledala“ koji iskrivljuje sliku i naglašava ono što sam smatrao da je za moju priču najvažnije.

Niste baš blagi prema modernoj kulturi slavnih i njenom uticaju na živote običnih smrtnika u sudaru sa „tvrdokuvanom“ školom inspektora Nikole Limana. Mislite da je to malo izmaklo kontroli ili je samo u pitanju znak vremena?

Pojedini mediji su odavno prešli granicu dobrog ukusa, u prvi plan se guraju osobe koje mogu da ponude samo jedno – a to je onaj najjeftiniji senzacionalizam. Ne kažem ni da je u svetu puno drugačije, al trebalo bi da pre svega gledamo u svoje dvorište. To fabrikovanje „instant zvezda“ je suštinski veoma surovo, a „Smrt u ružičastom“ se dotiče i te teme. Eto, od angažovanosti se ipak ne može pobeći.

Počeli ste književnu karijeru serijom od tri romana za pet godina, a potom ste sedam godina potrošili na pisanje četvrtog romana. Šta je uzrokovalo toliko dugu pauzu i koliko je hronološka dužina pisanja uticala na krajnji izgled novog romana?

Moj drugi roman, a prvi triler „Žuta kabanica“, bio je prilično zapažen te 2013, što mi je dalo podstrek da „Jedno đubre manje“ u knjižare stigne već 2015. godine. Ali taj roman, iako je po mom mišljenju bio bolji od prethodnog (a svakako ambiciozniji), nije tako dobro prošao, što me je demoralisalo. Shvatio sam da moram da promenim izdavačku kuću kako bih napredovao, i to me je takođe usporilo. Na „Smrti u ružičastom“ sam radio pune tri godine, što je zaista previše, jednim delom zato što sam pravio velike pauze u pisanju, a delom što sam u tom periodu intenzivirao svoj rad na pisanju tekstova o filmu. Otkako sam u Laguni, sve ide lakše – motivisan sam dobrim prijemom i pristojnim tiražom, pa sam postao produktivniji. Novi rukopis je pri samom kraju i plan je da ga predam narednih mesec dana što bi, nadam se, značilo da će se sledeći roman u prodaji naći relativno brzo, u prvom kvartalu 2023. ili tu negde.



Ako je suditi po broju objavljenih naslova i što je još važnije, po sve većem interesu publike, srpska žanrovska proza sve ravnopravnije uzvraća udarac dugogodišnjoj dominaciji realizma i akademske literature ili je to utisak koji vara?

Sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da utisak ne vara. Žanr, a posebno kriminalistički, jeste u velikoj ekspanziji poslednjih godina. Ima tu još mnogo prostora za poboljšanje, ali se baza pisaca formirala, udareni su temelji. Snaga jedne književnosti jeste i u njenoj raznovrsnosti, zato nam je jak žanr neophodan kako bismo ispunili svoj pun potencijal. Želim da tome dam svoj doprinos i veoma sam uzbuđen zbog činjenice što živim i stvaram u vremenu kada je srpski žanrovski roman konačno uhvatio priključak sa glavnim tokom.

Nota filmičnosti, posebno u dijelu koji se tiče atmosfere i tempa naracije, više je nego uočljiva ili kako to neko u blurbovima reče „reditelji i scenaristi, čitajte ovaj roman“. Koliko je to krivica Vašeg filmofilskog dijela ličnosti, a koliko želja da „isplatite dug“ kinematografskim uticajima?

Književnost i film jesu moje dve velike ljubavi i strasti. Učio sam od Čendlera, Elroja i Agate Kristi, ali i od Hičkoka, Arđenta i De Palme. Voleo bih da uskoro vidim adaptaciju nekog mog romana, u formi filma i/ili serije, mislim da za to ima potencijala. Sa prijateljima sam prošle godine uradio dvominutnu video-najavu za „Smrt u ružičastom“ u kojoj se, rekao bih, može naslutiti taj filmski potencijal moje proze.

Koliko je teško razdvojiti u sebi Đorđa pisca od Đorđa gledaoca i kritičara, tj. osobe koja po vokaciji poziva „mora vidjeti trn u tuđem oku“, ali može li kao pisac primijetiti „balvan u svom“?

To mi dođe nekako lako i prirodno. Uživam i u jednom u drugom, a pisanje romana i filmskih kritika je dovoljno različito da ne dođe do „mešanja kanala“. Volim da čitam šta kritičari i „obični“ čitaoci pišu o mom književnom stvaralaštvu – a ima tu i neke poetske pravde – kritičar koji postaje meta kritike. Pošteno!

Uz sve profesionalne obaveze i pisanje koliko stižete čitati i šta Vam je posebno privuklo pažnju u posljednje vrijeme?

Ne stižem koliko bih želeo, i to je moj veliki žal. Trenutno čitam Forsterov klasični roman Howards End (1910) koji će uskoro dobiti svoj prvi prevod na srpski. Sjajno štivo, svakako među 50 najznačajnijih romana 20. veka, svež i aktuelan i dan-danas. Uvođenje likova i dinamika između njih su zaista zanimljivi, pa mi čitanje ovog romana dođe i kao svojevrsni kurs iz kvalitetnog pisanja.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
Foto: Matija Krstić