Đorđe Bajić: Književnost sam zavoleo čitajući Agatu Kristi

Pisac, književni kritičar i teoretičar filma Đorđe Bajić je nedavno objavio svoj peti roman „Umri, ljubavi!“, a zajedno sa Zoranom Jankovićem potpisuje i upravo objavljenu knjigu „Kritički vodič kroz srpski film 2018–2022“. Bio je ovo povod da malo popričamo o njegovim knjigama, ali i o kvir estetici i LGBT+ motivima i temama u domaćim knjigama i filmovima, kao i o čuvenom stripskom gej venčanju o kome su pisali čak i srpski mediji.



Od Vašeg prvog romana „Ostrvo prokletih“ proteklo je trinaest godina. Da li sada, nakon pet objavljenih romana i čitavog niza priča, za sebe možete da kažete da ste uspeli da se izborite za mesto pod domaćim književnim suncem?

Tako je. Još dve godine, pa će biti decenija i po otkako se „Ostrvo prokletih“ pojavilo u knjižarama. Nije to malo, a za sve to vreme sam se održao i opstao na našoj književnoj sceni, i – što je verujem od svega i najavažnije – napredovao sa svakim novim romanom. Bilo je teško, naročito na samom početku, ali je s vremenom postajalo lakše. Stekao sam, pa barem i samo do izvesne mere, samopouzdanje koje je neophodno da bih nastavio dalje. Znam da se po popularnosti ne mogu meriti sa Vanjom Bulićem ili Jelenom Bačić Alimpić, s tim da mi to nikada nije ni bio cilj. Bavim se kriminalističkim žanrom koji u Srbiji još uvek hvata zamajac, kada sam pre deset godina objavio svom prvi krimi roman, sve je moralo da se, praktično, gradi od nule. Sada je bolja situacija. Krčenje puta je u toku, i nadam se da su oni najteži radovi iza mene.

Iako je Vaš prvenac bio horor inspirisan delima Džejmsa Herberta, Klajva Barkera i Stivena Kinga, okrećete se kriminalističkom žanru i objavljujete knjigu „Žuta kabanica“. Da li je ovaj nagli prelaz prirodan i da li je uopšte nagli ili je, jednostavno, logičan?

Zapravo, „Ostrvo prokeltih“ je izašlo u Paladinovoj ediciji Košmar, u kojoj su objavljena Kingova, Barkerova i Herbertova dela, što je za mene bila i ostala velika čast, mada me oni nisu inspirisali kada sam pisao prvenac. „Ostrvo prokletih“ se prosto dogodilo, samoniklo je. U pitanju je avanturistički horor roman krcat zombijima i vampirima, razigrana komična fantazmagorija čiju sam radnju smestio u Los Anđeles i na indonežanska ostrva, u svojoj biti eskapistička i „veća od života“, uz to veoma, veoma kempi i palpi. Nakon prvenca, koji je primetio uzak krug čitalaca okupljenih oko sajta i foruma Znak Sagite, poželeo sam da se oprobam u drugom žanru, ali i da promenim ton, da se malo, da tako kažem, uozbiljim. Za mene je taj prelaz bio prirodan, jer sam književnost zavoleo čitajući Agatu Kristi, pa sam ponovo pisao u žanru koji volim i poznajem. Sve se lepo uklopilo.

Već u drugom kriminalističkom romanu „Jedno đubre manje“ u Vaš opus učvršćuje se pozicija inspektora Nikole Limana koji je neka vrsta našeg Filipa Marloua. Da li možete da nam kažete nešto više o junaku koji je postao glavna okosnica svih Vaših narednih književnih poduhvata?

Liman je počeo „karijeru“ kao epizodni lik u mom prvom krimiću „Žuta kabanica“. Nešto je tada „kliknulo“ između nas dvojice, ali i između njega i čitalaca, pa se ovaj sposobni i uporni inspektor izborio da postane glavni junak mojih budućih romana. Volim da pišem o njemu i zato što je toliko različit od mene. Sklon je alkoholu i ima stalne probleme sa ženama, život mu je u stalnom haosu, ume da bude veoma nasilan kad zatreba i uvek pištolj nosi sa sobom. A, opet, kada zagusti – on je čovek na koga se možete osloniti. Neće se slomiti i pokolebati, isteraće svoje do kraja.



U Vašem narednom romanu „Smrt u ružičastom“ postaje jasno da ništa neće biti ružičasto čak ni u ljubavnom životu Vašeg inspektora. Zanimljivo mi je da, i kada su ostali junaci Vaših romana u pitanju, insistirate na emotivnim komponentama njihovih života. Koliko su strasti bitan pokretač događaja u Vašim pričama? Znamo za mržnju, a da li i ljubav može da ubije? Vaš najnoviji roman i nosi naslov „Umri, ljubavi!“?

Lik bez privatnog života nema punoću. Želim da Liman bude što je moguće trodimenzionalniji, da ga prikažem sa svih strana. A njegov odnos prema ženama je veoma bitan. On nije najverniji čovek na svetu, ali ume da voli, i ima to nešto što privlači suprotan pol – kako u samim romanima tako i u realnom svetu. Žene najvatrenije reaguju na moje romane – pišu mi, raspituju se o Limanu, traže nove avanture. Nije to slučajno. Ljubav je u mojim pričama uvek veoma važna komponenta, a posebno me zanima ona tanka granica između ljubavi i mržnje, koja ponekad može biti fatalna. Moji romani su kriminalistički, ali i ljubavni, a to najviše važi za najnoviji „Umri, ljubavi!“, u čijem središtu je veza Limana i žene sa kojom je u vezi, a za koju se ispostavlja da je umešana u ubistva koja potresaju Beograd.

Da li je kriminalistički žanr plodno tlo za kvir estetiku? Tradicionalno smo navikli da u ovakvim pričama gledamo grube momke i dame koje valja spasti od nevolje. Šta se sve tu promenilo?

Odlično je tlo, tim pre što taj žanr neretko zahvata širok – pa i najširi – društveni opseg, a tada se bez kvir elemenata ne može – ili ne bi trebalo da se može. Što se tradicije tiče, dominantna je, naravno, hetero-normativan narativ, ali ima tu i iznenađenja. Na primer... Džozef Hansen (1923–2004) je pre više od pola veka započeo serijal o Dejvu Brendsteteru, istražitelju koga privlače muškarci – što ga ne čini manje sposobnim i preduzetnim. Beogradski Studio Leo je objavio dva romana iz ovog serijala, „Pomračenje“ (1970) i „Naplatu“ (1973), oba vam svesrdno preporučujem. Odlični su.

Koliko su Vaša dela otvorena za kvir motive? Književnu karijeru ste započeli horor romanom, a poznato je da je horor uvek bio dobar poligon za prikazivanje drugosti u raznim njenim oblicima.

Kao pisac koji stvara 2023. godine, u prilici sam da pišem o čemu god želim i na način na koji želim, a kvir i LGBT motivi su mi važni i ne bežim od njih – naprotiv, zastupljeni su, u većoj ili manjoj meri, u većini mojih romana. Ponegde su ukras, ponegde težište, sve zavisi od onog što ta konkretna priča zahteva. Ta moja otvorenost pojedinim čitaocima smeta, primetio sam to posebno tokom promocije romana „Smrt u ružičastom“, ali se na to nisam obazirao. Ako me neki džangrizavi čitalac oceni jedinicom na Gudridsu zato što u romanu ima LGBT likova i zato što nisu prikazani kao karikature, to više govori o njemu/njoj nego o mom romanu! Likovi u romanu, baš kako i pravi ljudi, dobri su ili loši bez obzira na svoju seksualnu orijentaciju, ili – kad smo već kod toga – bez obzira na boju kože, religiju, nacionalnost... To je jedina podela koja nam je potrebna: na dobre i loše ljude, sve ostalo je suštinski nebitno, ili bi trebalo da bude nebitno.

Gotovo u isto vreme sa romanom „Umri, ljubavi“ objavljena je i knjiga „Kritički vodič kroz srpski film 2018–2022“ koji potpisujete zajedno sa Zoranom Jankovićem. Da li nam možete reći nešto više o tome?

Naravno. Zoran i ja se preko 20 godina bavimo filmskom kritikom, i dva toma „Kritičkog vodiča“ koja su do sada objavljena (prvi obuhvata period od 2000. do 2017. godine, drugi od 2018. do 2022. godine) predstavalju krunu našeg dosadašnjeg kritičarskog rada i donose detaljne osvrte na sve dugometražne srpske igrane filmove nasatle u 21. veku. Veoma sam ponosan na ovaj projekat, čiji su važan deo i kritičar Ivan Velisavljević (sa kojim smo pisali prvi „Kritički vodič“, i koji je napisao predgovor za drugi), urednik Miroljub Stojanović, dizajner Borut Vild i lektorka Staša Mijić.

Ima li nečega što je LGBT+ u savremenom srpskom filmu?

Na uzorku od poslednjih pet godina, koje obrađujemo u aktuelnom „Kritičkom vodiču“, istakao bih filmove „Kelti“ (2021) Milice Tomović i „Kristina“ (2022) Nikole Spasića – esencijalni su. Takođe, obratite pažnju na „Otvorenu“ (2016) Momira Miloševića i „Pored mene“ (2015) Stevana Filipovića, pa i na „Paradu“ (2011) Srđana Drgovjevića. Kada govorimo o prošlom veku, nezaobilazni su „Bubašinter“ (1971) Milana Jelića i „Dupe od mramora“ (1995) Želimira Žilnika.

Kada uporedite nove domaće filmove i one snimane u SFRJ, koji je Vaš utisak kada je u pitanju odnos filmskih stvaralaca prema LGBT temama?

Milionima svetlosnih godina smo se udaljili od LGBT reprezentacije (ili njenog izostanka) u srpskim/jugoslovenskim filmovima 20. veka, s tim da ima još dosta mesta za napredak i razvoj. Mislim da je u Srbiji konačno stasala generacija filmskih stvaralaca koje će umeti i želeti da te teme obradi kako treba. Već se uveliko radi na tome i optimista sam u vezi sa tim.

Znam da ste pored književnosti i filma veliki poklonik stripa i da naročito volite italijanski strip „Dilan Dog“. Kako komentarišete čuveno venčanje koje se dogodilo kada su Dilan i Gručo najzad stali na „ludi kamen“?

To je bio štos tadašnjeg urednika Roberta Rekionija, plasiran da isprovocira homofobe. Neka vrsta lakmus papira za budale sa viškom slobodnog vremena. Što se Dilana Doga tiče, on je kao i Liman, potpuno hetero. Takvi su stvoreni, a iz svoje kože se ne može... Što se Gruča tiče... E, za njega već nisam u potpunosti siguran.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Optimist