Đavo I njegovi anđeli Dođavola!

Ovu knjigu slobodno možete pokloniti, ona nije ni bogohulna, ni neukusna niti na bilo koji način „paklena”. Iako je reč o đavolu. Đavolu, koji je u Kurtu Flašu pronašao svog „majstora”. Majstora pripovedača, zapravo majstora nekrologa. Istoričar filozofije mu je sa lobanje odšrafio rogove i odsekao rep. Može li u ovim tmurnim vremenima biti ičega utešnijeg od labudove pesme personifikacije sveg zla?

Osamdesetpetogodišnji Kurt Flaš je pre dve godine u knjizi „Zašto nisam hrišćanin” opisao kako je zbog Crkve i klera okrenuo leđa religiji. Ovog puta se bavi sotonom. Naslovu „Đavo i njegovi anđeli” dodaje podnaslov Nova biografija – Flaš voli ironiju i uživa u peckanju čitaoca. Kada bi đavo bio čovek, doveo bi ga do ivice besa.

Flašova zajedljivost bi kod onih koji veruju u đavola mogla dovesti do pobune. Poredi đavola sa baba Holom iz Grimovih bajki! Flašu je ovo dozvoljeno: njegova knjiga nema ambiciju da bude enciklopedija, ona je esej koji se napaja iz dugog rada sa najraznovrsnijim izvorima. Pokriva široki spektar od „Postanja” preko Avgustina i Tome Akvinskog do Getea i Žana Paula – da navedemo samo četiri od skoro 400 imena iz registra. Onaj ko ovog autora uzme u ruke, zna da će biti obradovan uvidima, koji će učiniti da se zaborave „piruete” poput prilično opširnog uvoda.

Figura đavola je u Bibliji veoma nejasna, na samom početku je uopšte i nema

Flaš se najčešće poziva na Avgustina. Ovo, međutim, nije tako očigledno kao kada se Katihizis, knjiga verskih definicija katoličke crkve, po pitanju praroditeljskog greha oslanja na crkvene oce. Crkva istrajava u stavu da je đavo izazivač nereda. U Katihizisu stoji: „Sotona u svetu deluje iz mržnje prema Bogu i njegovom kraljevstvu u Isusu Hristu. Njegovo delovanje prouzrokuje teške štete – duhovne, a posredno i fizičke prirode – za svakog čoveka i društvo”. Kada je sotona u pitanju, teško je protiv dogmatike. U klasičnom delu Gerharda Ludviga Milera dat je opis đavola, koji naime zauzima skoro polovinu od oko 900 stranica knjige, a istovremeno je i neodređen i uzak. Iz njega studenti teologije uče „katoličku dogmatiku”: sotona nije „po sebi zla supstanca, već tvorevina koja se u iskrivljenoj transcendenciji sopstvene volje okrenula od ostvarenog cilja, ljubavi Gospodnje”. Istovremeno je proglašen „gospodarem ovog sveta”, koji vlada grehom i smrću.

Ozbiljni teolozi najradije zaobilaze temu đavola. Imajući u vidu nedostatak koherentnosti u priči o sotoni, koji Flaš sa uživanjem secira, bio bi nezahvalan zadatak zauzimati se za egzistenciju đavola i izvoditi je iz Biblije. U samoj Bibliji se figura đavola nazire kroz maglu. U najranijim pripovestima o nastanku sveta u jevrejskoj Bibliji ne pojavljuje se nijednom. Sa Adamom i Evom u raju ne obitava đavo, već zmija kao „najlukavija od svih životinja”. Insinuacije o đavolskoj prirodi zmije javljaju se tek u poglavljima Biblije nastalim nekoliko vekova kasnije. Tu je sotonin motiv još uvek zavist prema ljudskom rodu.

U Novom zavetu, on se iznenada pretvara u protivnika Sina Božijeg. Nova religija Čoveka iz Nazareta se širi. Isus je pobedio smrt, ali đavo, sada Antihrist, uprkos tome dolazi do punijeg izražaja. Novi zavet vešto primenjuje dramaturgiju: jevanđelje je lakše prihvatiti kada je u priči prisutan negativac. Đavo pokorava svet.

Šta onda reći o božanskoj svemoći? Kurt Flaš često svoju skepsu po pitanju đavola zaodeva u pitanja kod kojih bogobojažljive i „đavolobojažljive” duše ostaju zaglavljene u ćorsokaku aporije. Zato uživa u raskrinkavanju žalosnih pokušaja objašnjenja – recimo Kalvinove teorije po kojoj đavo za svoja nedela mora tražiti dozvolu od Boga. „I on se toga uglavnom pridržava” – tipično Flašovo peckanje.

Ranohrišćanskim asketama bio je neophodan antipod kojem bi se odupirali kada bi ih dovodio u iskušenje. Što je teže bilo iskušenje kome bi ih đavo izložio, to je svetost monaha bila veća. Od izuzetnog značaja je i Avgustinovo učenje sa bizarnim predstavama o seksualnosti: preko seksualnog akta između roditelja se na svako novorođenče prenosi praroditeljski greh. Seks u igru uvodi demone. Flaš u Avgustinovim spisima vidi začetak razvoja straha od đavola u hrišćanstvu. Sa ovim strahom povezani su neprijateljski stav prema telesnom i demonizacija seksualnosti, koji i danas karakterišu katolički kosmos. Tkanje ove fantazije nastavio je sledeći veliki „isterivač đavola”, Toma Akvinski. Kurt Flaš njegovu teološku rigoroznost smatra ideološkom podlogom za kasnije progone veštica.

Sa učenjem Tome Akvinskog đavo i njegovi demoni su u 13. veku dobili novi lik. Više nisu interpretirani kao „vazdušna tela” koja su, proganjajući svoje ljudske žrtve, i sama postajalala nezgrapna i željna seksa – zbog toga je Pavle u prvoj poslanici Korinćanima naredio da žene pokrivaju glavu. Od Akvinskog, đavo je postao isključivo duh: nematerijalna substantia separata, koju su sačinjavale trezvena moć rasuđivanja i hladna volja da se ljudima čini zlo. Flaš ukazuje da je novo viđenje đavola išlo na ruku crkvenoj politici prilikom uvođenja celibata.

Kurt Flaš kaže: đavo je mrtav. Otkako ga je Gete u „Faustu” preobrazio u pozorišnu figuru, on postoji samo u svetu umetnosti. Kaže kako nikada nije pronašao odgovor na pitanje kako se u stvarnom životu mogu razlikovati ljudska i đavolja dela i navodi primer Hitlera: Hitler nije bio đavo već čovek, a njegovo ponašanje je ponašanje čoveka.

Možda će nekome delovati kao šala to što je značajan deo života i knjigu veličanstvenog obima posvetio biću „čiju prirodu nije moguće u potpunosti shvatiti”, ali za Kurta Flaša đavo je konačno mrtav.
 
Izvor: sueddeutsche.de
Prevela: Jelena Tanasković