„Đakon Bogorodičine crkve“ – moderni stogodišnjak

U stvaralaštvu Isidore Sekulić (1877–1958), roman „Đakon Bogorodičine crkve“ (Zagreb, 1919) zauzima posebno mesto iz više razloga, svakako i zbog toga što je u opusu znamenite srpske književnice ovo jedino romaneskno delo, ali i stoga što za autorkina života ono nikada nije bilo preštampano, a čak je izostavljeno i iz nekoliko posthumnih izdanja njenih sabranih dela, tako da se na drugo izdanje romana čekalo sve do 1997. godine.

Povodom stogodišnjice prvog objavljivanja, Laguna je 2019. štampala novo izdanje „Đakona Bogorodičine crkve“, tako da su i nove generacije čitalaca dobile priliku da se upoznaju sa ovim biserom u ionako značajnom stvaralaštvu prve žene koja je postala redovni član Srpske akademije nauka.

Sem toga, zahvaljujući stručnom pogovoru Slavice Garonje, koja je u svom tekstu sublimirala najvažnije podatke o samom romanu i o onim segmentima života Isidore Sekulić koji su mogli uticati na nastanak same priče, otkriće se i mnogi detalji koji su do sada ili bili zanemarivani ili uopšte nisu bili poznati širem krugu čitalaca.

Ono što je takođe karakteristično kad se govori o književnom opusu Isidore Sekulić, to je da se „Đakon Bogorodičine crkve“ redovno pominje kao delo iz rane faze njenog stvaralaštva, što jeste tačno kad se zna da su u prethodnom periodu bili objavljeni samo „Saputnici“ (1913) i „Pisma iz Norveške“ (1914), zatim „Iz prošlosti“ iste godine kad i sâm roman (1919), a da se štampanju svojih dela književnica vratila tek nakon dve decenije, zbirkom pripovedaka „Kronika palanačkog groblja“ (1940).

Sa druge strane, ako se zna da je Isidora Sekulić imala trideset i osam godina kad je završila pisanje romana (1915), a četrdeset i dve kad je roman odštampan, pomalo bi bilo čudno svrstati „Đakona Bogorodičine crkve“ u rane radove, ali ako se već iz formalnih razloga mora tako posmatrati, onda treba istaći da je u pitanju pravi poetski vrhunac dotične faze.

Koliko je i zašto jedan roman vredan, možda se najbolje zaključuje nakon što se sagleda kako je pisac uspeo da od jednostavne radnje načini vrhunsko umetničko delo.

Tako je i sama radnja „Đakona Bogorodičine crkve“ naizgled jednostavna: neskriveno slobodoumna gospođica Ana, pijanistkinja i ćerka varoškog sudije Nedića, odavno stasala za udaju, zaljubljuje se u mladog đakona Irineja, pa dok se ljubav rađa i sa đakonove strane, njih dvoje proživljavaju trenutke preispitivanja i prolaze kroz pravu duševnu i duhovnu katarzu, svesni da se nalaze pred odlukama kojima će zauvek izmeniti svoju sudbinu.

Ono što roman, međutim, čini prvorazrednim umetničkim delom, to je poetski jezik i stil kojim je radnja dočarana, a prisustvo muzike samo pojačava čulnost između dvoje ljudskih bića koji kao da sami sebi brane bilo kakvo telesno ostvarenje ljubavi, jer znaju da jedino dok je platonska, ta ljubav ima smisla, nade, ali i dužeg trajanja.

Sa likovima koji svesno ne žele da pripadaju svetu u kojem obitavaju, sa razotkrivanjima najdubljih osećanja i sa unutrašnjim borbama koje bacaju u zasenak spoljne događaje, od „Đakona Bogorodičine crkve“ načinjen je lirski roman koji čitaoce vodi u spiritualizam i čaroliju, premda je lišen bilo kakvih čudesa i premda neprestano opominje na okruženje koje nema sluha za maštanje i ideale.

Nije redak slučaj da, od dvoje najvažnijih likova, jedan bude istaknut u naslovu dok je zapravo drugi lik glavni, no i ovo se redovno dešava s razlogom, naročito onda kad nema fatalnih postupaka glavnog lika bez postojanja naslovnog lika. Naime, da se u Bogorodičinoj crkvi nije pojavio mladi đakon, talentovan za pevanje i sav posvećen svom duhovnom pozivu, ne bi postojala ni pijanistkinja Ana kao glavni lik romana Isidore Sekulić.

Već i sâm izbor junakinje, koja je u očima neposredne okoline prava buntovnica, morao je biti pomalo kontroverzan u vreme kad je roman objavljen, jer suprotstaviti jednu samosvesnu intelektualku čitavom varoškom mentalitetu, a uz to satkati roman od platonske ljubavi između đakona i gospođice na čije ponašanje već odranije svi gledaju podozrivo, to je tema za koju je bilo potrebno i hrabrosti i životnog iskustva.

Otuda i tumačenja da je „Đakon Bogorodičine crkve“ dobrim delom autobiografski roman, pa se na osnovu retkih sačuvanih autentičnih dokumenata može naslutiti da je i sama književnica, dok je kao nastavnica službovala u Pančevu, docnije i u Šapcu, pa i u Beogradu, nailazila na podozrenje tamošnjeg građanstva, ali da je možda baš u nekoj od tih sredina imala i platonsku ljubav na osnovu koje je docnije sačinila lik đakona Irineja.

Bilo je pokušaja da se „identifikuje“ i Bogorodičina crkva (koja se čak može uzeti i kao jedan od likova romana, dakle kao drugi naslovni lik), ne bi li se došlo do bližih podataka i prodrlo u autobiografski podtekst romana, ali bez obzira na sve, pa čak i na godinu nastanka samog dela, današnjem čitaocu lako će se učiniti da bi se radnja mogla dešavati bilo koje godine tokom prve tri decenije dvadesetog stoleća i bilo gde na prostoru Vojvodine (možda i tadašnje Srbije), svejedno da li u Austrougarskoj ili Kraljevini Jugoslaviji – toliko je cela priča lišena svih formalnih, topografskih i istoriografskih detalja, a zahvaljujući maestralnom poetskom postupku, svedena na univerzalne motive ljubavi, muzike, čulnosti, pa i malograđanštine (kao opšteg antagoniste), da bi se zaista mogla događati čak i u vremenu nakon objavljivanja romana.

Pored muzike, koja je u životu Isidore Sekulić takođe zauzimala važno mesto, ipak se čini da najjači autobiografski momenat u romanu predstavlja odnos između glavne junakinje i njenog oca, jer sve dok je pod zaštitom glave porodice, sve dok je „gospođica Nedićeva“ i dok je sudija Nedić živ, slobodoumna Ana je sigurna čak i kad je na opštem udaru varoških zluradih komentara, pa je sve do očeve smrti i mogla da uporno odbija udvaranje starijeg doktora Paškovića.

Kad više ne bude bilo njenog oca, Ana je prinuđena da traži novog zaštitnika – a to očigledno ne može biti njena platonska i idealna (ili idealizovana) ljubav đakon Irinej, koji je i sâm poput Ane – naprotiv, to može jedino biti neko ko je Anina sušta suprotnost i kog je Ana do tada uporno odbijala.

Nije slučajno Isidora Sekulić izabrala đakona za idealnu ljubav svoje junakinje i nije slučajno unela u roman dozu mistike duhovnog sveta, jer zna se da je i sama književnica, nakon brojnih razočaranja i teških iskustava, živela u svojevrsnom asketizmu, pa i u osami koja se može porediti sa manastirskom.

Stoga će „Đakon Bogorodičine crkve“ predstaviti čitaocima jednu pomalo drugačiju Isidoru Sekulić, koja je izgleda svesno i samovoljno bila bačena u zasenak i koja u mnogome ne odgovara onoj uopštenoj slici što se o velikoj književnici ustalila još za njena života.

Ali, mnogo je važnije što će nova publika otkriti jedan roman koji i danas, čak i u okviru celokupne srpske književnosti, deluje moderno kao što je morao izgledati i kad je prvi put bio objavljen, premda je otada prošlo čitavo stoleće.
 
Autor: Dušan Milijić