Dino Bucati – „Tatarska pustinja“: Pasivno kretanje

Završivši vojnu školu, mladi oficir Đovani Drogo poslat je u tvrđavu Bastijani, smeštenu na „mrtvoj“ granici ispred pustinje koju su po predanjima okupirali Tatari. Uprkos samoći i zasićenosti koju dvadesetogodišnji glavni junak oseća na svom prvom radnom mestu, nada se slavi kakvu bi požnjeo učešćem u ratu protiv naslovnog plemena čiji se pripadnici, međutim, već godinama nisu pojavili niti ima naznaka da bi do toga moglo da dođe. Ali i pored frustracije učmalošću i utiska da je tvrđava Bastijani zatvor ili u boljem slučaju zamak, pustinja je zavodljiva i budi nadu.

Kad Drogo napokon shvata da službuje u zaista manje značajnom, pograničnom garnizonu koji opstaje manje-više po inerciji, zahteva prekomandu ali viši oficiri traže da on ostane još četiri meseca kako bi u međuvremenu zaslužio premeštaj na bolju destinaciju. Međutim, iako oseća klaustrofobiju, u njemu se rađa i misteriozno osećanje pripadnosti tvrđavi. Nesvestan prolaska vremena i, s njim, i svoje prve mladosti, Drogo još anksioznije žudi za dolaskom Tatara i rata u kojem bi se proslavio kao junak. Ni njegove racionalnije i dobronamernije kolege više ne uspevaju da mu objasne da do svega toga najverovatnije neće doći. Ali Drogo se i dalje tvrdoglavo nada, naročito kad se na horizontu pojave zagonetne crne tačke koje se ukrupnjavaju. No, ni to nisu odavno željeni Tatari, nego pripadnici državne brigade koji čak ni ne posećuju tvrđavu. Ne samo Drogo, nego i drugi, manje optimistični oficiri, osećaju ogromno razočaranje.

Posle četiri godine u tvrđavi, glavni junak se vraća u grad ali oseća da tamo nikome nije nedostajao. Odlazi kod komandanta divizije koji mu saopštava kako ne može da ga prekomanduje na bolje mesto već samo da ga vrati u Bastijani. Tamo će se dogoditi još dve najave sukoba koji se ponovo ne obistinjuju.

Kao u pustinjskom pandanu Prustove „Potrage za izgubljenim vremenom“ ili, pre, Manovog „Čarobnog brega“, vreme se u viđenju glavnog junaka zamrzava, i on ne gubi nadu uprkos tome što počinje da oboljeva, te iako je u Bastijaniju proveo već petnaest godina, glavni junak verovatno ni to nije primetio, zna samo da je ogorčen kada je primoran da zbog izrazito narušenog zdravlja ponovo napusti Tvrđavu u trenucima kad konačno dolazi do prilike za borbe.

Đovani Drogo nije samo tipičan junak moderne kao žrtva obmane protoka vremena ili – kafkijanski – sistema, već je srodan i protagonistima grčkih klasičkih tragedija, ljudima pogrešne sudbine koji nikada nisu želeli da sagledaju stvarnost zbog čega ih bogovi surovo kažnjavaju. Osim što je klasično-modernistički fundirana, „Tatarska pustinja“ je i štivo koje poetički predviđa – i utiče na – mnoge italijanske prozaiste, ali i na latinoamerički magijski realizam ili Kucijev roman „Čekajući varvare“. S druge strane, u predgovoru španskom izdanju Horhe Luis Borhes je ustvrdio da je posredi remek-delo bez koje bi njegova biblioteka bila nezamisliva, a argentinski je autor svakako dosegao vrhunac pisanja zasnovanog na pročitanom više no na proživljenom. Nije samo stvar u diskretnom a više no ubedljivom tretmanu vremena koje je u Bucatijevom romanu moguće tumačiti i kao stazu narativa koja se, borhesovski, račva. Stvar je i u najuniverzalnijim mogućim merilima: „Tatarska pustinja“ simbolički duboko analizira teme prolaznosti i odbijanja čoveka da mu život bude prosečan ali i njegove spremnosti da ga provede pasivno, odlažući odlučnu reakciju i pristajući na inerciju, u zabludi da je ona mirovanje a zapravo je pasivno kretanje, koje je, pošto nije opaženo kao takvo, i tragično. S obzirom na sve te elemente Bucatijevog romana, čitaoci će se još dugo moći da se poistovete s njim u meri u kojoj su to mogli i 1940, kada je izvorno objavljen.

Autor: Domagoj Petrović