„Diktator“ Roberta Herisa – Književno postignuće vredno poštovanja

Treći deo trilogije o Ciceronu je veličanstven prikaz poslednjih godina ovog velikog Rimljanina, njegov uspon i pad, i obeležava kulminaciju 12 godina rada na neverovatnom književnom postignuću, govorimo samo o prikupljanju i destilaciji izvornog materijala. Te turbulentne godine prvog veka pre nove ere svedočile su padu Rimske republike, a nastanak carstva ostaje jedan od najbolje dokumentovanih perioda  klasične istorije. Pošto je mnogo Ciceronovih spisa preživelo, Haris je besprekorno uklopio njegove reči sa fiktivnim razgovorima, kako bi kreirao punokrvni i autentični portret ovog izvanrednog političara i filozofa.

„Diktator“, za razliku od prethodne knjige „Lustrum“, koja je počela ubistvom, kreće malo manje trilerski, iako je ritam i dalje ubitačan, pošto nas Haris na brzinu vodi kroz 15 godina Ciceronovog izgnanstva u 58. godini p.n.e. To vreme, dok se rimska Republika, kojom je upravljao trijumvirat Pompej, Cezar i Kras, raspada pred građanskim ratom pod pritiskom Cezarove ambicije, je „verovatno – makar do dešavanja iz 1933-45 – najturbulentniji period u ljudskoj istoriji“, objašnjava Haris u belešci autora.

Kao u prethodnim knjigama i „Diktatora“ pratimo iz ugla Ciceronovog roba i sekretara Tirona, koji je nadživeo svog gospodara, izmislio neku vrstu skraćenica i stvarno napisao Ciceronovu višetomnu biografiju. To izgubljeno delo daje na autentičnosti poznatom književnom pristupu gde je heroj predstavljen iz perspektive njegovog nižerazrednog saputnika koji ga najbolje poznaje. Ali Haris čini Tirona privlačnim na svoj način; prateći Cicerona kroz koridore moći, komentariše mahinacije velikih ljudi, pa čak i prosuđivanje svog gospodara, iako na samom početku kaže: „Lako je onima koji ne učestvuju u javnim poslovima da sa podsmehom gledaju na kompromise onih koji se time bave.“

Veći deo ovog perioda, Ciceron je prinuđen na kompromise samo da bi preživeo. Kako se balans snaga u Rimu menja, on je često sklonjen iz centra dešavanja, bilo da je u izgnanstvu ili efektivnom izgnanstvu, poslat da upravlja udaljenom provincijom ili je nateran da se obaveže da se više neće baviti političkim životom – obećanje koje je nemoguće da održi, iako mu ti odlasci pod pritiskom daju više vremena da piše i stavi na prvo mesto porodične odnose. Najupečatljiviji je njegov odnos sa ćerkom Tulilom, kojoj je posvetio ceo život; ona je najrazvijeniji ženski lik u knjizi koja je skoro potpuno muška, ali kratki uvidi u Ciceronov život kod kuće humanizuju i čine njegov lik prizemnijim.

Kroz ovu trilogiju, Haris je Cicerona predstavio kao časnog čoveka koji uživa u opasnosti i adrenalinu javnog života, ali čija je motivacija uvek i ultimativno, vera u Republiku i njene vrednosti. Njegova dužnost, hrabrost i čast su najuočljiviji u poslednjim poglavljima ovog romana, kada se Ciceron energično vraća na političku scenu nakon ubistva Cezara i nakratko stiče staru slavu dok pokušava da ponovo uspostavi Republiku pred pretnjom Marka Antonija. Haris ovde ubrzava ritam, tako da, iako znamo za Ciceronovu sudbinu, postoji kompulsivna napetost dok ga posmatramo kako nezaustavljivo napreduje ka svom kraju.

Harisov stil je zanimljiv sklop savremenih idioma (Pompej i Kras na izbore izlaze na „zajedničkom listiću“) i latinskog vokabulara tako preciznog da zahteva poseban rečnik; i dok će moderan jezik smetati puritanski nastrojenim ljubiteljima istorijskih romana, istraživanje koje podupire roman je tako temeljno odrađeno da čitaoce potpuno uvlači i Ciceronov svet i to je Harisovo pravo postignuće. „Diktator“ je savršeno finale trilogije koja može da stoji rame uz rame sa delima Roberta Grejvsa i Mari Reno kao trajna imaginativna vizija drevnog sveta.

Izvor: theguardian.com