Di Braun, pisac koji je redefinisao sliku Zapada

Napomena: Članak je objavljen 14. decembra 2002. godine.



Di Braun, pisac čije su homerovske vizije američkog Zapada, pažljiva istraživanja i majstorsko pripovedanje iznedrili najprodavaniju knjigu tokom 1970. godine „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena: Indijanci o povesti američkog Zapada“, preminuo je u svom domu u Litl Roku u Arkanzasu u četvrtak. Imao je devedeset četiri godine.

Gospodin Braun bio je bibliotekar koji je knjige pisao nakon što bi uspavao svoju decu. U to vreme je izdavačka kuća Holt objavila njegovu knjigu „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“. Knjiga, koja je prodata u više od pet miliona primeraka, bavi se mračnom, revizionističkom pričom o bezobzirnom ponižavanju i kasnijem raseljavanju Indijanaca koje se odigralo između 1860. i 1890. godine, a za koje su krivi beli osvajači.

Otkada je knjiga objavljena, pojedini istoričari su ovo istorijsko pitanje počeli da posmatraju iz drugog ugla, međutim, pre nego što je Braun opisao zverstva osvajača, a način na koji su Indijanci tretirani počeli da budu tema društvenih krugova i javne svesti, istorija osvajanja američkog Zapada uglavnom se svodila na evrocentričnu tačku gledišta, perspektivu koju su holivudski filmovi uvek prikazivali na isti način.

Piter Farb je u svojoj recenziji knjige koju je napisao za The New York Review of Books 1971. godine uspeo da dočara ono što je bilo viđenje ovih događaja iz perspektive gospodina Brauna: „Pokazalo se da su ratovi sa Indijancima bilo ništa drugo do prljava ubistva.“

Rasizam i nečovečna bezobzirnost belih ljudi, izdaja i ubistva bile su teme na kojima je Braun istrajavao, iako je i sam bio pripadnik bele rase. Njegovi živopisni izrazi u knjizi samo su termini koje su Indijanci upotrebljavali: generala Kastera zvali su Tvrdi Guzovi Hard Backsides, a belce ljudima sa ptičjim srcem.

„Ono što me je najviše iznenadilo bilo je to koliko su Indijanci iznova i iznova verovali belom čoveku“, izjavio je gospodin Braun u intervjuu za The New York Post 1971. godine. „Njihovo poverenje u autoritet bilo je zapanjujuće. Čini se da su oni jednostavno verovali da niko ne bi mogao da laže.“

Takođe je izjavio da je tokom dve godine, koliko je pisao knjigu na svojoj pisaćoj mašini, koju nije prestao da koristi sve do posle svoje devedesete godine, pokušao da zamisli sebe kao američkog starosedeoca

„Ja sam veoma, veoma star Indijanac i prisećam se prošlosti“, rekao je, „a pogled mi luta prema Atlantskom okeanu.“

Knjiga „Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena“ imala je snažan uticaj i na same Indijance. Poslednja scena se odigrava 1890. godine na obalama potoka Ranjeno koleno u Južnoj Dakoti kada su pripadnici Sedme konjice ubili trista muškaraca, žena i dece, pripadnika plemena Sijuksa. Mladi pripadnici plemena Sijuksa vratili su se 1973. godine do Ranjenog kolena kako bi protestovali protiv federalnih zakona o Indijancima. Sukob sa policijom trajao je sedamdeset jedan dan; dva Indijanca su tada ubijena.

U većini svojih dvadeset devet knjiga koje je napisao, gospodin Braun uvek je težio tome da stvari sagleda i iz drugog ugla. A suprotno očekivanjima većine ljudi, on nije bio zapadnjak. Njegov istorijski roman „Hear That Lonesome Whistle Blow: Railroads in the West“ otkrio je kakvim su podmuklim obmanama pribegavali oni koji su tu železnicu gradili, a knjiga „Gentle Tamers: Women of the Old Wild West“ insistirala je na tome da sruši, ono što je ono nazivao „sunbonnet myth“, predstavu o tome da su žene na Zapadu u to vreme imale jedino pasivnu funkciju i da je bilo dovoljno da izgledaju lepo. Njegova knjiga „Grierson's Raid: A Cavalry Adventure of the Civil War“ prikazala nam je život Bendžamina Grirsona, koji je, iako je bio vojni general, radije želeo da vodi orkestar nego da predvodi „divlje konjanike“ u napad.

Doris Aleksander Braun, koji je još dok je bio mlađi više voleo da ga oslovljavaju sa Di, rođen je 29. februara 1908. godine u improvizovanom kampu za drvoseče u blizini Alberte, grada u Luizijani. Njegov otac preminuo je kada mu je bilo pet godina, a on, njegova majka Lulu, brat i dve sestre preselili su se okrug Vošito u Arkanzasu gde je njegova majka radila kao prodavačica.

Pradeda gospodina Brauna poznavao je Dejvija Kroketa, a njegova baka ga je zabavljala pričajući mu priče o njemu. Pre nego što je pošao u prvi razred, već je pročitao dela Roberta Luisa Stivensona i Marka Tvena. Često je sa svojim prijateljima Indijancima gledao kaubojske filmove, a kada je jednog od njih pitao o šta misli o načinu na koji su predstavljeni Indijanci u filmu, prijatelj mu je odgovorio: „Pravi Indijanci nisu bili takvi.“

Kada je Di Braun imao oko petnaest godina, on i njegov rođak uštedeli su dovoljno novca da bi kupili malu pisaću mašinu koju su koristili da bi pisali o problemima koji se tiču njihovog kraja. Pisao je oštre članke, a među njima je bio i onaj u kome je osudio procvat lokalnog naftnog biznisa, jer je „ubijao“ životnu sredinu.

Nakon što je završio srednju školu, Braun je radio kao štampar i novinar u gradu Harison, a zatim je upisao studije istorije na državnom koledžu u Arkanzasu gde je u radio kao bibliotekar u univezitetskoj biblioteci.

Stekao je diplomu bibliotekara i radio kao državni bibliotekar pre i posle Drugog svetskog rata; vojnu službu je odslužio kao bibliotekar da bi se nakon toga prebacio u Univerzitetsku biblioteku u Ilinoisu, gde je postao i profesor. Predavao je na tom univerzitetu sve do 1972. godine, odnosno do svog penzionisanja.

Gospodin Braun zapao je za oko književnim agentima tridesetih godina prošlog veka nakon što je osvojio treće mesto na konkursu kratkih priča. Zatim su mu ponudili ugovor i trebalo je da napiše satirični roman o vašingtonskoj birokratiji. Međutim, ponuda je povučena zbog patriotske političke klime uoči Drugog svetskog rata, ali je zato umesto toga za dva meseca napisao roman o Dejviju Kroketu.

On i kolega Martin F. Šmit su posle Drugog svetskog rata udruženim snagama napisali tri knjige koristeći fotografije iz Nacionalnog arhiva: „Fighting Indians of the West“, „Trail-Driving Days“ i „The Settlers’ West“.

Di Braun napisao je još nekoliko knjiga publicistike pre nego što se sredinom pedesetih godina okrenuo pisanju romana. Napisao ih je ukupno jedanaest, a poslednji „The Way to a Bright Star“ objavljen je 1998. kada je on imao 90 godina.

Međutim, Braun je izjavio da je publicistika oduvek bila njegova najveća ljubav, iako su mu određeni istoričari zamerali ono što su oni nazivali njegovom spremnošću da žrtvuje preciznost zarad poetičnosti. On je u jednom intervjuu za Publishers Weekly odgovorio na ove optužbe kao pravi bibliotekar: „Sve o čemu sam pisao je dokumentovano.“

Gospodin Braun bio je krupan čovek visok skoro dva metra sa još višim samopouzdanjem. Ljudi su ga često poredili sa Džonom Vejnom, a njegova ljubav prema Zapadu svakako je bila velika i čista kao ona koju je Vejn portretisao u filmovima u kojima je igrao. U knjizi „Divlji zapad“ koja je objavljena 1974. godine, napisao je sledeće:

„Zapad je tragedija koju povremeno oboje intervali komedije. To je priča o dobru i zlu, moralna igra personifikovanih apstrakcija. Jedino bi poeta poput Homera mogao da obuhvati svu širinu američkog Zapada i da opeva njegovu suštinu u jednoj kompaktnoj celini.“


Autor: Daglas Martin
Izvor: nytimes.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković