Delfin de Vigan: Istinitost priče je komercijalni argument

„Nisam još osetila potrebu da pišem o situaciji koja nas je zadesila zbog novog virusa, a koja, kako vidimo, i dalje traje i ne vidi joj se kraj, čak ni da bilo šta komentarišem. Treba vremena da se stvari slegnu, pa tek onda da ih sagledam“, kaže nagrađivana francuska književnica, čiji je roman „Prema istinitoj priči“ nedavno objavljen i kod nas u izdanju Lagune u prevodu Gordane Breberine. Delo je ovenčano nagradama Renodo i Gonkur gimnazijalaca (2015), a po njemu je Roman Polanski 2017. godine snimio istoimeni film.

Delfin de Vigan se proslavila romanom „No i ja“ za koji je dobila Nagradu knjižara u Francuskoj 2008. godine. Roman „Ništa ne stoji na putu noći“, koji je objavila 2011, doneo joj je nekoliko priznanja, uključujući i nagrade Fnak i Renodo gimnazijalaca. Oba romana su takođe objavljena kod nas.

Roman „Prema istinitoj priči“ preveden je na 27 jezika, a književna kritika mu pripisuje izvanrednu psihološku postavku priče u kojoj poznata književnica, ophrvana teretom uspeha i u spisateljskoj blokadi, postaje maltene marioneta u rukama druge, manje uspešne autorke, koja svoju manipulaciju uspešno maskira u prijateljstvo.

Prema književnim kritičarima, ovaj roman je psihološki triler, ali on pre svega govori o granici između stvarnosti i fikcije. Sama Delfin de Vigan kaže da nema nikakvu teoriju o tome da li piše biografiju, autofikciju ili fikciju i da je njena ideja bila da pomeša to dvoje. Ipak, prvo pitanje koje čitaoci postavljaju kada pročitaju ovaj roman glasi: da li je reč o autobiografiji.

Vaša heroina je uspešan pisac, čak se i zove kao vi – Delfin. Da li se vi ovde, u stvari, poigravate realnošću i fikcijom?

Napisala sam dve autobiografske knjige: „Dani bez gladi“ i „Ništa ne stoji na putu noći“. Ali većina mojih knjiga su fikcija. Često sam govorila da me nikakve kategorizacije ili etikete ne zanimaju. Uvek mi deluju pomalo reduktivno. „Prema istinitoj priči“ je roman koji se zaista poigrava kodovima trilera i autofikcije. To je knjiga koja briše granice i teži da čitaoca natera da razmišlja o svom odnosu prema čitanju: da li priče moraju da budu istinite da bi nas zanimale? To je neka zamka koja se postepeno zatvara za čitaoca kao i za pripovedača.

Drugi lik u romanu L. insistira na realnosti i mestu koje stvarnost danas zauzima u književnosti, ali i u filmu i TV serijama. Čak tvrdi da danas scenaristi kreiraju heroje za koje se ljudi vezuju i da se to više ne dešava u književnosti. Kakav je vaš stav?

L. ima donekle ekstremno poimanje stvari koje ja nužno ne delim.

Verujem da svi imamo veliku potrebu za fikcijom. Činjenica je, međutim, da danas u književnosti, kao i u filmu, postoji veliko interesovanje za „istinite priče“ ili one „inspirisane stvarnim događajima“. To je postao komercijalni argument, mamac za publiku. Rijaliti programi na televiziji i širenje društvenih mreža masovno su probudili voajere koji čuče u svima nama. Čini mi se da su neki čitaoci izgubili veru u sopstvenu sposobnost da se zainteresuju za beletristiku. Međutim, oni će prvi uroniti u priču koja počinje sa: „Bilo je to jednom davno“, kada je dobro ispričana.

Pisanje je oružje, kaže ličnost vašeg romana. Ono je granata, raketa, bacač plamena. Ono može sve da uništi, ali i sve da obnovi. Šta je pisanje za vas?

Za mene je pisanje način postojanja na ovom svetu. Način života ‒ intenzivan, zahtevan, uzbudljiv. Dugo sam se stidela svoje preosetljivosti koju sam smatrala sopstvenim hendikepom. Danas mi se čini da je to sila, jer je to ono što hrani moje pisanje. Ova poroznost, ova propusnost nije ugodna. Ali to je oblik budnosti.

Prema vašem romanu Roman Polanski je snimio film. Jeste li zadovoljni tom ekranizacijom?

Kada pristanete na tako nešto, morate uzeti u obzir da je film uvek interpretacija, pa čak i izdaja dela. Filmski autor uzima vaše delo i izrađuje ga po svom. To je pravilo igre. Romana Polanskog zanimao je samo jedan aspekt romana: snaga uticaja na drugoga i psihološki triler. To je njegov izbor. Ali ne obuhvata celu knjigu, koja je složenija.

Trenutno u Francuskoj postoji cela jedna generacija žena pisaca koje u superiornom maniru govore o svom polu i o ženstvenosti – Viržini Depent, Kamij Lorans, vi... Da li je to zasluga nasleđa koje je ostavila Simon de Bovoar?

Verovatno da. Ona je napravila proboj. I druge žene su takođe pokrenule stvari napred: Margerit Diras, Ani Erno... Veoma me zanimaju ove autorke, ali sam oprezna prema ideji ženske književnosti, jer kada je tako kategorizujemo, često je devalviramo. Kao da postoje teme samo za žene. Za mene je pisac pre svega neko ko ima jezik, univerzum, pogled na svet.

Kako se nosite sa „novom normalnošću“, sa opasnošću od virusa? Do koje mere je to poremetilo vaš život?

Bila sam usred pisanja kad su nas zatvorili. Trebalo je da putujem u neke zemlje gde je moj roman preveden i ta putovanja su, naravno, otkazana. Moje lično iskustvo sa izolacijom bilo je prilično banalno, dakle ne mnogo zanimljivo. Bila sam sa svojim partnerom i decom, u početku sam bila malaksala, kao i svi drugi, a zatim sam pokušala da se držim i vratim se poslu. Ova zdravstvena kriza pokazala nam je ko je na prvoj liniji fronta, ko radi za naše zdravlje, opstanak, udobnost: medicinski radnici, kasirke u supermarketima, radnici gradske čistoće. Zahvaljujući tim ljudima društvo funkcioniše, a oni su često malo plaćeni i niko ih ne zarezuje. Osetili smo potrebu da zahvalimo uz aplauze svake večeri. Bilo je sjajnih svedočenja, sjajnih inicijativa, ali sve to nije dovoljno. Moramo sebi danas postaviti pitanje na političkom nivou i uzeti u obzir one koji najviše doprinose društvu.

Autor: Gordana Popović
Izvor: Politika
Foto: © Delphine Jouandeau