Delfi Kutak je pročitao „Žena francuskog poručnika“: Faulsova majstorska igrarija

Posle „Čarobnjaka“ – romana o tajnim veštinama preuređivanja realnosti, prepunog višestrukih značenja, koja čitaoca lako mogu da izlude, došao je „Sakupljač“ – roman o kао bajagi napadu i zatočeništvu u kome zatočenica postaje gospodarica, koji lagano prerasta u priču o panici i očajanju osobe koja konačno shvata da nema izgleda da ikada bude oslobođena iz tamnice. A onda, konačno, „Žena francuskog poručnika“ – roman koji je, u stvari, Faulsov eksperiment: kako bi bilo pratiti poznata pravila i napisati viktorijanski roman. I može vam se učiniti da je on sasvim različit od gorepomenuta dva, međutim, ipak nije toliko.

U sva tri romana, glavne likove (Nikolas Erf u „Čarobnjaku“, Miranda Grej u „Sakupljaču“ i Čarls Smitson u „Ženi francuskog poručnika“), situacija u kojoj su se našli toliko je izbezumila, doslovno ih zavrtela u vremenu i prostoru, a izlaz iz nje bio je, zapravo, izlaz iz lavirinta. A da bude još teže, bio je to lavirint čiji su se zidovi i prolazi stalno menjali. Drugo, u sva tri romana sporedni likovi (Moris Končis u „Čarobnjaku“, Frederik Kleg u „Sakupljaču“ i Sara Vudraf u „Ženi francuskog poručnika“) drugačiji su od svih ostalih koje ste dosad sreli, ne nužno dobri (Frederik je bio bedni crv, prosečan u pogledu svega osim u pogledu svoje fiksacije), ali zagonetni i mistični do samog kraja (Moris i Sara čak izvanredni u svojoj ulozi).

A evo šta se u „Ženi francuskog poručnika“ dogodilo: jedna neobična žena, siromašna, ali obrazovana (Sara), odbačena u društvu zbog svog ponašanja, privukla je i zavela svojom tajanstvenošću, a kasnije i svojom ispovešću, jednog muškarca iz visokog društva (Čarls) koji se već obavezao drugoj ženi i koji će (ili ipak neće) pogaziti svoju reč. Ne zaboravite, u pitanju je viktorijansko doba (1867), reč je značila daleko više nego danas i dužnost se shvatala ozbiljnije. Međutim, iako je to doba bilo takvo, Fauls se u romanu neprestano poigrava. Uskače nam nesputano na njegove stranice, čak se otvoreno pita: „Šta, koga đavola, da radim sa tobom?“ dok netremice posmatra Čarlsa koji sedi u kupeu prekoputa njega i drema. Na to se nadovezuje dilema da li će Fauls Čarlsu dati tu slobodu da čini ono što želi. I zašto bi se on postavio u ulogu samog boga, kad je opšte poznato da čoveku niko drugi, osim njega samog, ne može slobodu dati? I nije li to samo Faulsova luda zamisao da nas zamajava ovim ili onim dok nam konačno u lice ne baci ono što bi on odabrao? On, ne Čarls. Jer Čarls je izmišljen lik, razume se. A mogao bi nam dati možda dve verzije? Koga briga što to nije po pravilima. Tu dolazimo i do treće veze između ova tri romana. I, mada na različite načine upotrebljena, to je Faulsova moć da „vrlo očigledno posmatra svet kao nešto što može da poseduje i koristi kako mu je drago“.
 

Ili je visoko nišanio sam Fauls? Sigurno jeste. A sigurno je i to da ćete kada priču dovede do kraja, poželeti novu.

Autor: Sandra Kojić
Izvor: Delfi Kutak