Delfi Kutak je pročitao: „Vizantijski sultan“

Obradovala me je vest da je neko ponovo rešio da reizda ovu sjajnu knjigu za koju slobodno mogu da kažem da je jedna od najboljih koje sam pročitao poslednjih godina. Zbog toga vam je ovde preporučujem.

Svi znate da je poslednji vizantijski car Konstantin XI Dragaš Paleolog, po majci potomak Nemanjića, poginuo braneći zidine Carigrada. On je bio jedanaesti car iz svoje dinastije, dok je Vizantijom ukupno vladalo jedanaest dinastija. Interesantno. Šta ako nije poginuo i ako su njegovi potomci sve vreme tu, u blizini, a niko to ne zna, pa ponekad ni oni sami? Zato postoji tajni red koji o tome vodi računa, koji poseduje bogatstvo, rukovodi, brine o naslednicima prestola.

Da, ovo jeste fikcija, ali fikcija na visokom nivou, jer nam Seldžuk Altun slika grad koji je uticao na svetsku istoriju kao nijedan drugi. Njegove minarete, crkve, ulice, najviše đenovljanski deo u kojem živi glavni lik ove priče, zatim Galatu, kulu koja se nadnosi nad celim gradom. Priča teče lagano, mladi profesor priča o svom životu, porodici, navikama, susedima, od kojih su mnogi kao najbliži srodnici. Interesantna imena, italijanskog i grčkog porekla, preplitanje istorije sa porodicama, pre svega, pogled na Bosfor sa prozora zgrade u vlasništvu njegove porodice. Na početku se pominje Eko i semiologija, a sam roman je podeljen na slova grčkog alfabeta. Profesor vodi relativno miran život, predaje na univerzitetu, šeta popločanim ulicama, ali kada napuni 33 godine, dobija poruku i sastaje se sa tri čoveka koji mu objašnjavaju da je potomak poslednjeg vizantijskog cara, čija se unuka udala za turskog pašu. Posle toga sam sebi kaže, aludirajući na korene, kako je izgleda od pasa nadole Osmanlija, a od pasa nagore Vizantinac. Mislim da je ovde izražen taj sudar kultura i ono što je Vizantija predstavljala, sudar svetova i sponu između njih.

Zatim slede zadatak, ispit, otkrivanje istorije Vizantije, ali i hod po bivšim crkvama pretvorenim u džamije. Nema ovde ni žaljenja ni optuživanja, bogomolja je bogomolja, uostalom, krstaši su sve porušili kada su 1204. upali u grad, a Osmanlije nisu dirale građevine. Koliko imena Altun ovde spominje, koliko careva, zadavljenih, preklanih, umorenih glađu, pa onda onih koji su odoleli napadima, pa delove života vladara i njihovih savremenika. Ubacio je i svoje ime nekoliko puta. Naime, profesor ga poznaje i pominje jer roman je u prvom licu – sam tajni vizantijski car pripoveda priču o svom životu odajući utisak mirnog, razložnog čoveka. Dok nas car, zvaću ga ovako nadalje, vodi ulicama i bibliotekama Istanbula, Londona, Vašingtona, potom u potragu za porodicom svog oca koji ga je navodno napustio, saznajući da mu je baka bila srpkinja Mara, istog imena poput pomajke Mehmeda II, Fatiha, sultana koji je osvojio Carigrad, a kome se car divi, nad njim lebdi pogled organizacije Nomo, koja je sada zadužena za njega.

I kao da nije dovoljno ličnosti, istorije, arhitekture, bibliografije, pisac navodi i Beketa, Keruaka, Kavafija, Seferija, Luizu Glik i mnoge druge pisce i pesnike, dajući čitaocu još više tema za istraživanje. Ovaj roman to i jeste, istraživanje od početka do kraja, jeste i fikcija, ali fikcija potkrepljena istorijom i naukom koja vas uvlači u sebe i nagoni vas da listate stranicu za stranicom.

Počinju ispit i ponovna putovanja, ne bi li se izvršio zadatak koji je Konstantin ostavio u amanet naslednicima. Prvo Antikija, bivša Antiohija, sve vreme sa opisima istorije grada, ali i preplitanje sa ulicama današnjice, pa Atina sa trgom Sintagma i novim misterijama, zatim Mistra, drevni grad na Peloponezu koji je bio stecište kulture koju su doneli Paleolozi, ispunjena govorima filozofa, učenjaka, crkvicama u kojima su krunisani carevi. Potom ga put sa svoja tri pratioca vodi u Sumelu, manastir u steni iznad zavičaja njegovog dede, Trabzona. Sve vreme duh istorije obavija stranice, a mirnoća kojom car pripoveda podseća na Hadrijana, kojeg takođe pominje. Sledeća stanica na kojoj sklapa mozaik je Nikeja, bitan grad za hrišćanstvo, danas Iznik, u kome car dolazi do još novih saznanja o istoriji grada i porodica koje su ovde živele. Ovde pravimo pauzu od ovih putovanja, jer car naprasno odlučuje da se malo bavi i ljubavlju, pa kreće put Stokholma gde živi Mistral, istoričarka koju je upoznao u Mistri, a ugostio u Istanbulu.

Ne mogu baš sve da vam kažem, iako se o knjizi može pisati veoma opširno – ljudi i mesta to dokazuju, recimo da car ima neke svoje potrebe, ali ne vezuje se za žene, svoje seksualne apetite zadovoljava prostitutkama, uvek sa dve, tako da je osećanje koje mu se javlja prema ovoj ženi sasvim novo, jer možda je ljubav, možda ne. Takođe je i dobročinitelj koji pomaže siromašnoj deci kad god može, šahista, ljubitelj poezije. Sledeća stanica je Kapadokija i njene crkve i isposnice sakrivene u stenama, a u jednoj od njih, Tokali, čeka ga još jedan kvadratić mozaika koji ga napokon upućuje u Aja Sofiju – logično, zar ne? Altun ovde ponovo prekida traganje jer se ponovo pojavljuje Mistral, prepliće romansu i misteriju i ja bih u ovom delu osvrta mogao da pomenem ljude, obične ljude koji su možda u senci impozantnih građevina, ali su onaj živi deo ovog romana. Mnogo ih je, zaista mnogo, čak se ponekad gubi nit, jer car želi svakog da opiše, sa svakim da porazgovara, čuje njegovu životnu priču, a oni samo izviru oko njega, a kako i ne bi kada nas Altun šeta po celom svetu, sa kontinenta na kontinent, iz grada u grad, iz sadašnjosti u prošlost. Poslednji kvadratić nalazio se na freski koja predstavlja Judu Iskariotskog, tj. u njegovoj šaci i time je delu dat još misteriozniji pravac. Iz mraka nepoznate istorije izbija još jedna pretnja u vidu dinastije Laskaris, koja je prethodila Paleolozima, pa taj problem cara vodi na Rodos gde nam još malo govori o grčko-turskim odnosima. Na kraju hepiend, ali i spoznaja da nasleđe živi u svima nama, čak kada mi to ni ne znamo.

Sam se pitam čemu ovolika potraga. Мožda zbog toga što je pisac u stvari želeo da nas provede po istoriji, opiše prostranstva, zidine, freske, mirise gradova, lica njihovih stanovnika, njihovu dušu. Možda nosi i neku skrivenu poruku za mene, jer u jednom delu car kaže kako ima 34 godine, vreme je za prekretnicu, sledeće će napuniti 35, sve isto kao i ja trenutno, izgleda kao da slučajnosti ne postoje, da se sve dešava sa nekom svrhom, pa sam i ja uzeo u ruke baš sad ovaj roman koji godinama stoji na polici, skrajnut. Ovo nije ni triler, ni istorijski roman, ovo je za mene putopis, putopis skrivenim hodnicima porekla koji su za nas neodgonetljivi, čiji je kraj nedostižan.

Tu je i predgovor koji se autor potrudio da napiše za srpsko izdanje (poštovanje zbog toga), u kojem pominje jednog od najvećih svetskih vizantologa, koji je, iako je imao bezbroj ponuda iz inostranstva, ostao u Beogradu kao predavač do smrti, a o kome se radi – istražite sami.

Autor: Radoslav Mandić
Izvor: Delfi Kutak