Delfi Kutak je pročitao: „Unutrašnjost“

„Postoje rane vremena i postoje rane čoveka, Misafire. Ponekad ljudi svoje rane prebole, ali vreme ne. Ponekad je obrnuto. Ponekad su rane tako teške da im nema prebolevanja.“

„Zašto?“

„Zato što je čovek samo čovek. A Bog je, u svojoj beskrajnoj mudrosti, udesio tako da živeti, generalno, znači ranjavati drugog. I svakog čoveka je stvorio slepim za sopstveno oružje i dao mu prekratak vek da bi išta drugo radio sem ljubomorno stražario nad svojim sitnim, protraćenim životom. I tako mi tavorimo.“

Nisam bila sigurna da želim ovaj roman. Korice koje ne govore puno, autor o kome ne znam ništa, poređenje sa Markesom, koje samo po sebi ne znači ništa... Ipak, taj naslov... Ima li nekog na ovom svetu ko ne želi da zna šta čini UNUTRAŠNJOST drugog ljudskog bića, pogleda, običnog poklona umotanog u svetlucave trake i papir, samog života, knjige sklopljenih korica...

Već nakon prvih stranica, nešto u rukopisu me je povuklo da potražim dodatan info o autorki. I, da, žena je poreklom sa ovih prostora, i to se oseća u svakoj rečenici, svakom slovu ovog teksta... U teškoj i lepljivoj atmosferi koja poput nadolazećeg živog blata guta sve pred sobom. U preplitanju žuđenog i neizbežnog, onostranog i ovog ovde – živog, a tako stranog, svetla i tame, pitanja bez odgovora i odgovora za koje nije ni bilo pitanja... U besciljnom traganju za nedosanjanim. U žudnjama mrtvih očiju koje iz prikrajka budno prate, grabe, zaposedaju nepažljive, lepeći se za prste i duše onih koji još uvek, makar naizgled žive... i tako sve dok granica između dva sveta potpuno ne nestane.

Smešten u okvire i period nastanka američkog zapada, ovaj roman koji kombinuje priču jedne žene i jednog dečaka – dakle, antiherojska vizura marginalizovanih, zaboravljenih, odbačenih, u svetu odlučnih da pobede – težak je za praćenje, zahteva koncentraciju, napor, strpljenje... Često je gotovo nemoguće probijati se kroz guste slojeve fikcije, u kojoj je neizvesno zašto i kuda uopšte vodi... Ali, sa druge strane, ima nečeg nama dobro poznatog, što pripada ovom balkanskom tlu, nekog mraka i meraka, snage, derta, što možda najviše sliči bogatim i razigranim tkanjima Momčila Nastasijevića i Isidore Sekulić, zbog čega zaista vredi uroniti u ovu hermetičnu bajku o životu i neživotu, strepnji i čekanju, slutnji i prkosu, mirenju i buntu... bez da razumemo. Dovoljno je da osećamo, jer za neke stvari – reči i ne postoje. Samo tišina, bogatija od svega što bi se govorom moglo oslikati.

Autor: Mirela Pavlović
Izvor: Delfi Kutak