Delfi Kutak je pročitao: „Sa nama se završava“

Sećam se onog momenta kad se Kolin Huver kod nas pojavila sa knjigom „Sa nama se završava“, izazvala je toliko oduševljenje da je odmah preplavila društvene mreže, svuda su iskakale brojne preporuke. Mislim da su bile retke osobe koje tog trenutka nisu poklele da pročitaju roman i vide o čemu se tu u stvari radi. To me je na neki način i nateralo da pustim da se ta euforija utiša i da je pročitam tek nakon nekog vremena. I taman kad je to ushićenje splasnulo, knjiga je ponovo došla u žižu interesovanja jer se pojavio dugoočekivani film.

Lili Blum upoznaje Rajla i tu kreće njihova priča, ali Rajl ima jednu veliku manu koja se krije iza njegovog lepog osmeha i finih manira – postaje agresivan, i to vrlo lako. I baš u trenutku kada se opustite i postanete uljuljkani u njihovu romansu, u samo jednom trenutku srušiće vam iluziju savršenog muškarca baš kao što se to desi i Lili.

Moram da napomenem da, ukoliko ste očekivali slatku i romantičnu ljubavnu priču, na pogrešnom ste mestu. Najgori epitet koji ova knjiga može da nosi jeste upravo taj, da bude obeležena kao ljubavni roman. Budući da sadrži nasilje, smatram da iz tog razloga nikako ne treba romantizovati odnos između Lili i Rajla. Nasilje je nasilje i ne bi trebalo da postoji ništa što bi to umanjilo, bez obzira na to da li je u pitanju jedan šamar, udarac ili je nasilje verbalnog tipa, tu prosto treba staviti tačku.

Primetićete da je Kolin lukavo kreirala likove tako da vi morate da se lomite između naizgled savršenog Rajla i neodoljivog Atlasa, iako je izbor očigledan. Barem se nadam da je tako. Pokazala je kako u životu stvari nisu crno-bele, već postoje nijanse. Iako nam se mišljenja duboko razilaze, mogu donekle da razumem drugu stranu. Mogu da razumem da neko kome je idilično u zajednici najednom tuđu agresiju ne doživi na pravi način. Nada se da će se on promeniti. Da razmišlja kako to nije njegovo pravo lice i da se to ne dešava često, da nije on takav. Da će pregurati nekoliko njegovih izliva besa i nastaviti dalje. Sve dok to ne postane jače i učestalije. A onda se desi da postaje zarobljena u tom paklu, između onog što je nekad bilo i onoga što će tek uslediti. Baš kao i žaba koja se polako kuva na tihoj vatri, tako i nasilnici svoje žrtve postepeno uvlače u začarani krug, ne krenu s agresijom odmah, već korak po korak. Potom konstruišu iluziju da ipak nisu takvi, da je to greška, slučajnost, da se više nikad neće ponoviti. Sve do sledećeg udarca.

Svi greše. Ali ljudsku prirodu ne određuju greške koje smo načinili, već kako prihvatamo te greške i pretvaramo ih u lekcije koje učimo, a ne izgovore.

Lilin problem je utoliko veći što ona vrlo dobro poznaje nasilje i zna šta ono donosi. Dok je ceo život provela sa nasilnim ocem, imala je prilike da vidi šta ono radi porodici, kako se porodica postepeno udaljava. Svoju majku koja trpi i toleriše zlostavljanje nije razumela sve dok nije došla u istu situaciju. Jer vrlo lako je osuditi druge, sve dok nismo u njihovoj koži.

Biljkama je potrebna ljubav i staranje o njima da bi preživele. Isto je s ljudima. Od rođenja zavisimo od roditelja da nas vole i održavaju u životu. A ako nam roditelji pruže pravu ljubav, odrastamo u bolje ljude. A ako smo zanemareni...

Kolin je pokrenula jednu izuzetno važnu temu i na neki način približila šta je to što žene drži u toksičnim odnosima. Zahvaljujući svom iskrenom pristupu teškim temama, uspela je da donese novu perspektivu ne tako idliičnih situacija, gde ćete konstantno saosećati sa likovima. Pritom ćete doživeti pravi rolerkoster emocija, počevši od sreće pa sve do ljutnje, straha i tuge. Jedna je od onih koje se dugo pamte, a verovatno i nikad ne zaboravljaju, svakako vredna pažnje.

Autor: Jovana Kočić
Izvor: Delfi Kutak