Delfi Kutak je pročitao: „Osvetnici i klevetnici“

Slaviša Pavlović doneo nam je novu knjigu. Ovoga puta u pitanju je kratka forma jer su „Osvetnici i klevetnici“ zbirka kratkih priča. Šest priča, o šest različitih epoha. I jedno pitanje kao spojnica za sve napisano – da li je ono što su nas na časovima istorije naučili istina ili ćemo pravu istinu i tajne tek otkriti?

Takođe, važna poveznica ovih šest pripovedaka jeste potraga za pravdom. Kroz priče o dobro poznatim likovima naše istorije, ali i običnim ljudima neobičnih sudbina, autor pripoveda o društveno političkom momentumu u kome se država nalazi, a koji nikada nije prestao da bude intrigantan.

U Kladovu se u doba komunizma dešavaju ubistva, naizgled nepovezana i naizgled nerešiva. Iako je u pitanju provincijski gradić, ušuškan na obali Dunava, „drugovi i strukture“ vedre i oblače gradom kojim iz senke caruju nepotizam, korupcija i klasna podela na „članove i državne neprijatelje“.

Ono što je u priči koja otvara zbirku veoma zanimljivo nisu ni motiv ove pripovetke, jer ubistva kao takva sama po sebi česta su tema literature, niti sami akteri, već atmosfera koja odiše pričom. Zapravo, slika malog grada na obali velike, plave reke i onaj dublji sloj koji se otkriva tek pažljivim čitanjem.

Taj dublji sloj je slika mentaliteta koji je Slaviša Pavlović savršeno „uhvatio“ i veoma vešto utkao u priču o komunizmu, kao režimu, koji je možda imao poneku lepu stranu, ali je na građane kezio zube svojih kerbera, ocrtanih u izvršnoj vlasti, sudstvu, advokaturi i policiji, kao temeljima poretka koji je, ispostaviće se, građen na staklenim nogama i koji se urušio ostavljajući za sobom pustoš. I u ljudima i na ulicama, građevinama, kao i na samom društvu.

Mene, kao rođenu Kladovljanku koja poznaje svaki kutak ovog pitoresknog mestašceta, očarao je znalački opis samog grada, ulice koje su tih šezdesetih i sedamdesetih bile u nastajanju, u razvitku, paralelno sa izgradnjom Đerdapa, opis atmosfere u gradskim kafanama u kojima se čuje vlaški melos, stanovi solidarne gradnje u kojima su smeštane pridošlice koje dolaze na nove dužnosti. Da ne znam da nikada nije bio moj sugrađanin, pomislila bih da je Slaviša Pavlović deo života sigurno proveo u mom gradu.

U drugoj priči vraćamo se na Kosovo pred sam Veliki rat. Vidimo samosvojnog kapetana Tankosića, pukovnika Apisa, kralja Petra i vojvodu Putnika u mitskoj potrazi za blagom. Ovu priču, o herojstvu nalik onom antičkom, Slaviša Pavlović pripoveda oslonjen na mitologiju. Evidentna je njena motivska povezanost sa antičkim junacima.

Kapetan Tankosić i njegovi hrabri vojnici su poput Jasona i Argonauta u potrazi za velikim i značajnim blagom. Nad njima bdiju tri mudraca, kao poveznica sa biblijskim podjednako koliko i antičkim motivima, pukovnik Apis, vojvoda Putnik i sam kralj, kao personifikacija mudrog Prijama.

Ovi moderni Argonauti u potrazi su za blagom koje ima mnogo veći simbolički značaj od materijalnog. To je zvono koje simbolizuje poziv na borbu ali i beskrajnu želju svakog vojnika, svakog Srbina, svake Srpkinje, a to je za slobodom.

I ta priča o slobodi i želja za slobodom provlači se kao motiv u trećoj priči, jednoj tužnoj pripovesti naše postpetooktobarske stvarnosti.

U potpuno drugačijoj, čitaocu dobro poznatoj atmosferi, neposredno pred i nakon što nam se dogodio Peti oktobar, uranjamo u priču o običnom čoveku, koji postaje deo novog sistema, kao da je jedan od Orvelovih junaka koji gradi neki „vrli novi svet“.

Primetno je da je u ovoj novoj knjizi Slaviša Pavlović pokazao značajan napredak u pisanju. Bilo je to primetno još sa romanom „Himerina krv“, ali ova zbirka osvetnicima i klevetnicima donosi nam njegov sasvim novi način pripovedanja.

Jeste pisac ostao veran kratkim, efektnim rečenicama, lišenim patetike, bez suvišnih opisa koji guše i, naravno, bez lirskih elemenata, ali vidi se zaokret u stilu pripovedanja, elementima i motivima njegovog kazivanja koji variraju kroz epohe, vodeći nas u dinamičnu šetnju kroz bitne događaje naše istorije, kako onih slavnih vremena, tako i ovih dana o kojima će istorija tek dati svoj sud.

Likovi o kojima autor piše uglavnom su samosvojni, vukovi samotnjaci, odnosno jake individualne ličnosti koje se razvijaju kroz momenat i društvo u koje ih pisac postavlja. Mizanscen u kome obitavaju više je nego zanimljiv i pruža mnogo mogućnosti da nam se likovi dopadnu, da ih prihvatimo i sagledamo kao da su stvarni ljudi. Oni sa kojima se svakodnevno susrećemo, družimo i najčešće oni za koje mislimo da ih odlično poznajemo a da ih zapravo nikada stvarno nismo upoznali.

Tako su opisani likovi poput studenta Krleta (svaka sličnost sa stvarnim likovima slučajna je, ili možda nije), Batketa i Maksa. Oni su antiheroji priče o demokratiji, oni opskurni likovi koji su demokratiju prisvojili i pretvorili je u ličnu imovinu, kojima ništa nije sveto, ali koji su, na kraju svega, kada se svetla reflektora ugase, umorni od jurnjave za ambicijama, ispunjenja snova, sticanja i grčevite borbe za očuvanje onog na prevaru stečenog. Na kraju priče, oni su željni slobode.

Jer ova duhovita, ali opora priča o demokratiji i promenama, priča je o slobodi kao najvećem postulatu demokratije.

Četvrta priča vraća nas, poput vremeplova, u romantični i istovremeno surovi krajolik pokraj Drine, opevane toliko puta, i uz gusle i uz ognjišta.

Ova i po obimu kratka priča nosi možda i najjaču poruku čitave knjige, a onda glasi da su najveći junaci, često najskromniji i da su to baš oni ljudi koji se ne hvale, već delaju. Baš oni koji svojim delima nikada ne čine zlo, ne ponižavaju pobeđene i poražene.

Osvetnici su najčešće ljudi koji se bore za pravdu. Primetni su kroz čitavu zbirku dobro poznati motivi, ne samo antičke već i naše epske književnosti. Kroz priču Česma trgovca Aleksa provejavaju motivi kojima su se služili narodni pevači, guslari, pa i sam Vuk Stefanović Karadžić. Oslonjen na našu tradicionalnu i epsku književnost, ispričao je Slaviša Pavlović priču o Pavlu Graovljaninu.

Na dobro poznati motiv junaka koji prikriva svoj identitet, kao što su to činili Janković Stojan i njegov rođak, kao što je to činio i Miloš Vojinović, tako svoj identitet junaka koji je smakao čuvenog Omer-pašu, čini i Pavle Graovljanin.

Peta priča dešava se u Prijedoru i budi teška i mučna sećanja na razdore, podele i teskobu koja je vladala čitavom nekadašnjom Jugoslavijom, i ako bi neka priča iz ove zbirke trebalo da nosi naziv „Osvetnici i klevetnici“ to je ova. Jer pravda i osveta su spore, ali i dostižne. I nekada nije dovoljno promeniti identitet da bi čovek postao neko drugi. To je pokazala Jugoslavija. To su pokazale vojske i vojnici koji su, ratujući nemilosrdno, brat na brata, činile nezamisliva zla. A takva zla i takvi gresi se otkupljuju samo najvišom cenom koju, najčešće, plaćaju oni najmanje krivi.

U trenutku kada zemlja slavi Maršalov rođendan, senke i duhovi prošlosti se sukobljavaju u Prijedoru i on postaje krvava pozornica, scena kakve se nisu mogle ni zamisliti u pamfletima koje je neumorno štampao agit prop KPJ. Jer nesreća rađa nesreću, a samo krv može da namiri krv.

Šesta priča Uspon i pad Alchajmerove bolesti, može se posmatrati kao bolna spoznaja jedne književne scene u zemlji u kojoj o književnosti raspravljaju zanatlije, a pisci često krenu pogrešnom stazom tražeći inspiraciju u prizemnim napadima na žive i preminule kolege, u želji da za sebe prigrabe poneko priznanje ili neku novčanu nagradu.

Vremenski neodređena, sa više nego prepoznatljivim likovima, ova priča je možda i svojevrsno surovo ispovedanje pisca koji sebi krči put kroz dug i trnovit put na kome se susreće sa klanovima, (opet, gle čuda) korupcijom, ali i sa likom pisca koji je slomljen, koji je izgubljen, koji je izgubio svoj fokus, a nekada je bio najčitaniji.

Interesantno je što autor priču i svog junaka, urbanog čoveka, pisca, smešta u ruralno okruženje, njegovo rodno mesto.

Birao je interesantan način da, gradeći prikaz seoskog mentaliteta i načina razmišljanja, pokaže kako predstavnici jedne generacije razmišljaju i žive suprotne živote, razdvojeni međom selo–Beograd.

Međutim, čak i u takvoj scenografiji, pisac Slaviša Pavlović insistira da se oslonjena na narodnu, seljačku mudrost, na opor i surov ali beskrajno duhovit način razmišljanja, može napisati knjiga.

I tu dolazi do izražaja onaj tipično naš, srpski mentalitet, da onome ko se bori pružimo podršku dok ne uspe, ali da isti taj uspeh nikada neće biti oprošten.

Čitava zbirka pripovedaka napisana je sa žarom i željom da se prikaže koliko je u stvari naša istorija bogata motivima, ali da i stvarnost za njom ne zaostaje.

Da svaki detalj naše stvarnosti ali i istorije, svaki lik, može pronaći svoje mesto u na ovaj način vešto iskonstruisanoj i ispričanoj priči. Čak je u čitav koncept knjige vrhunski ugrađeno poigravanje žanrovima, od čistog trilera, kakva je priča iz Kladova, do priče sa elementima nadrealnog i susreta sa sopstvenim avetima prošlosti, kakva je priča Lice zla.

I možda su čak i samo ove dve priče i više nego dovoljne da se vidi koliko je autor kao pisac uznapredovao i od „dečka koji obećava“ srpske književne scene postao ozbiljan pisac koji u kratku formu, koja je jedna od najtežih za pisanje, unosi potpuno neočekivane obrte i prepoznatljive motive, ali i ono više puta pomenuto – naš specifični mentalitet koji je iznedrio mnogo ličnosti, ali najviše osvetnika i ponekog klevetnika.

Autor: Jelena Nedeljković
Izvor: Delfi Kutak