Delfi Kutak je pročitao: „Kosačeva bura“

Ovo neće biti objektivan osvrt. Erikson to ne dozvoljava. Ovo će biti oda jednom od najvećih poduhvata epske fantastike i njegovom možda i najboljem delu (dvoumim se između ovoga i „Dveri kuće mrtvih“). „Kosačeva bura“ je sedma knjiga u serijalu, ali je po broju reči tek negde na pola priče – što je dobra stvar, jer znači da ima još toliko da se čita precizno planirane proze (da, volim čak i one pesme i isečke na počecima poglavlja). Ja sam od detinjstva veliki ljubitelj Džordanovog „Točka vremena“ i kada sam konačno završio „Sećanje na svetlost“ te davne 2013. godine, mislio sam da ništa više neće biti isto i da nikada neću ponovo iskusiti takvu katarzu, takvu neopisivu prazninu i šok naglog povratka u stvarni svet. A onda sam se upustio u avanturu sa Vranom, Svircem i kompanijom i dobio priliku da sve te emocije ponovo doživim i da se nadam da će jednog dana to moći i moja mama, koja za razliku od mene ne može da čita na engleskom, a voli fantastiku koliko i ja. Kad se prvi put pojavio sedmi deo Harija Potera, uveče bih joj usmeno prevodio poglavlje po poglavlje jer nismo bili u Srbiji, niti smo imali priliku da nabavimo knjigu na srpskom kada je izašla. Sa Eriksonom to ne mogu da izvedem, pa polažem nade u prevodioca Dejana i Lagunu da to urade umesto mene. Elem, da se bacimo na sam osvrt.



„Kosačeva bura“ predstavlja direktan nastavak na peti i šesti deo, delimično poštujući dosadašnji sistem gde je svaka druga knjiga povezana (prva i treća; druga, četvrta i šesta), ali ujedno ga i kršeći, da omogući svim nitima koje je pisac dosad ispleo da se spoje u neku smislenu celinu. To opet ne znači da nećete upoznati gomilu novih likova, naprotiv, neke ćete verovatno zavoleti i više od onih s kojima se družite od samog početka, jer su jednostavno tako napisani, kao apel na vašu empatiju i humanost. Mnogi kritičari bi rekli da je likova u „Malaškoj knjizi“ previše, da nemaju jedinstvene glasove, da imaju tendencije da popuju i filozofiraju, ali mene to nije sprečilo da saosećam sa njihovim mukama i da se svesrdno slažem sa njihovim stavovima.

Radnja se odvija na kontinentu Leteru i prvi tom se fokusira na Aul Dane i njihovu borbu protiv istrebljenja koja je inspirisana stvarnom istorijom britanskog carstva i severnoameričkih domorodaca. Ako ste, kao ja, ovu knjigu započeli odmah nakon šestog dela, velika je verovatnoća da će vas uključenje još jednog naroda na već prilično popunjenu pozornicu pod Eriksonovim perom iznervirati. Ali kao i sve digresije do sada, i ova će poslužiti svojoj svrsi, što kao uvod u nastavke, što kao poruka čitaocima. Samo još jedan komadić šarenog mozaika kojem se konačno nazire oblik. Kada se tempo zahukta u drugom tomu, ne popušta do samog kraja, i svi naši heroji, odnosno antiheroji, dobijaju prostor na stranama, uključujući i novopridošle favorite, sa sve badass momentima i replikama, i velikim gestovima i žrtvama.

Stil je već standardan za Eriksona, složen, beskompromisan, pronicljiv i filozofski, često skače sa osobe na osobu i menja tačke gledišta; ima tendenciju da odluta u nepoznatom pravcu, ali su njegove digresije uglavnom od ključne važnosti za narativ. Sve ono na šta ste navikli do sada je i ovde prisutno u velikoj meri, proza kao takva nije savršena, ali se savršeno uklapa u dosadašnji tok radnje.

Uprkos gorepomenutim kritikama na račun Eriksonove razrade likova (kojih na internetu ima toliko da je sam pisac napisao opširnu objavu na svooj Fejsbuk stranici na tu temu), po meni su oni najbolji deo „Bure“, pogotovu vođe naroda Drhtaja i malaški kapetani i magovi. Tu je naravno i neizostavni histerični dvojac sastavljen od Tehola i Baga koji nastavljaju da neprimetno plivaju u mutnoj vodi kao dva aligatora. Ono što me najviše oduševilo, i što je ujedno i jedan od mojih omiljenih aspekata ovog serijala, jeste piščeva sposobnost da nekoga oslika bez opisivanja, gledajući na njega kroz oči drugog lika i beležeći njegova osećanja i utiske u tom trenutku. Zato su njegovi „bogovi“ tako uverljivi i moć pojedinačnih likova se meri po ponašanju njihove okoline prema njima. Iz toga proizilazi i sledeći citat:

„Pobili smo im podanike. Oni to očigledno neće trpeti. Lutalica nek odnese Leterije i Edure.’ Okrenula se i pošla ka svom konju. Ostali su žurno krenuli za njom. ’Stranci, kažeš, Jedane? Meni nisu strani. Pratili su nas.’ Popela se na konja i zajahala ka severnom putu. ’Ostavili smo dug u krvi’, reče i pokaza zube. ’Malaškoj krvi. I čini mi se da to neće trpeti.’

Stigli su. Na ovoj su obali.

Malažani su na našoj obali.“

Baci vas bez pardona u cipele pripadnice jednog naroda koja upravo posmatra svoj svet kako se ruši, nemoćna da se odupre ili nešto promeni kao ribarski čamčić pred ogromnim talasima koje bura neumitno kotrlja ka njemu. Kao onaj trenutak kad Tanos Osvetnicima kaže: „Ja sam neizbežan“. S tom razlikom što Malažani to stvarno i jesu.

Za kraj ću reći samo da spremite maramice i živce za eksplozivni rasplet, u maniru srceparajućih momenata druge i treće knjige. Jedan veliki deo dosadašnje priče će se u ovoj knjizi završiti, mnoge stvari će biti razjašnjene i naši junaci će se konačno uputiti ka svojoj poslednjoj destinaciji. Za vas koji niste još počeli da čitate Malašku knjigu palih, šta čekate? Sad je pravi trenutak za to. Drugi ljubitelji će vas prihvatiti oberučke i zatrpati informacijama da lakše prebrodite kamenit put kroz prvi i drugi deo.
 
 
Autor: Filip Marinković
Izvor: Delfi Kutak