Delfi Kutak je pročitao: „Igra s Vukovima“

Onaj koji Igra s Vukovima nekada se zvao Džon Danbar i nosio titulu poručnika, za opasačem alatku što puca kuršume, na bledom licu uvoštene brkove, na glavi smeđe uvojke, pod sobom brzog konja a u ruci američku zastavu. Indijanci bi vam rekli da je tu negde primećen dlakavousti beli čovek od čijeg belila bole oči i čije ih oblačenje nagna da brzo u stranu pljunu i pomisle: „Ja strašila“. Takođe bi vam rekli da beli čovek vodi sa sobom vuka, i da je to znak koji šamansko veće ni posle 3 zasedanja uz čibuke nije uspelo da protumači. Jedno je izvesno, beli čovek nosi pretnju. Konkvistadori, razarači, otimači, na konjima ili brodovima, pod zastavom Španije ili Engleske, na teritoriji Teksasa ili Južne Amerike, beli ljudi nose zlo. Međutim, jedino što Danbar nosi jeste velika usamljenost i još veće srce, a srce usamljeno a veliko je organ visoko adaptivan, spreman da svoju zapreminu poveća toliko puta da u njega stane ceo jedan narod, jedna zajednica koja stranca prihvata teško, ali ono što prihvati odbacuje još teže. Američka prerija hiljaduosamstotih godina prošlog veka pokazuje nam kontrast starosedelačke zajednice Komanča Indijanaca i nama poznatog načina života. Motiv zajednice izuzetno je jak u ovoj knjizi, ali ne zajednice poput belačkih, svejedno da li davnašnjih ili današnjih, ne pukim slučajem okupljene i granicom omeđene zajednice u kojoj je svako upućen na mamu, tatu, psa i dobrog komšiju, već zajednice isprepletane bliskošću, dužnostima, zajedničkom vatrom, zajednice koja prevazilazi pojam zajednice i prelazi u pojam porodice i jednog velikog višećelijskog organizma. Postoji u ovakvoj zajednici hijerarhija, ali sa nigde manje strahovlade a više poštovanja. Vođa se sluša iz uvažavanja, ne zbog titule već usled mudrosti i iskustva, prati se onako kako mi pratimo trasu puta jer je neko pametniji od nas napravio drum i stavio smernice. Ove zajednice idu i u rat, ali njihove ratove pokreće glad i preživljavanje, a ne politika i teritorijalna dominacija. Voli se verovatno isto. Samo što se u ovakvoj zajednici strepi mnogo više.

„Igra s Vukovima“ je epska priča o poslednjim godinama jedne epohe u kojoj je postojala „granica“ između novonastalih belačkih i duboko u preriji još uvek nastanjenih Indijanskih plemena, o sudaru dveju kultura na dva načina, način porobljavanja i način razumevanja i približavanja, o stvaranju bliskosti tamo gde se čini nemogućom, između vuka i čoveka, i između indijanskog pera i američkog revolvera. Priča iskonska i lepa, tužna iz perspektive današnjeg vremena i istorijske spoznaje o sudbini tih neverovatnih plemena. Inspirisana stvarnim događajem preoblikovanim u fikciju. Pisana laganim a lepim stilom, što je svrstava ne u reme- dela, ali svakako u vanvremenske knjige čija čitalačka publika je i starosno i interesno izuzetno široka. Odvela me je na avanturu na sličan način kao nekad Sjenkjevič sa „Pustinjom i prašumom“ u istim ovakvim letnjim danima, samo sa kojom decenijom manje.

Autor: Ana Lazarević
Izvor: Delfi Kutak