Delfi Kutak je pročitao: „Hipokratova deca“

Mladen Stevanović je moj sugrađanin. Rođen je u Kruševcu, danas živi u Beogradu. Radi u prosveti.

„Hipokratova deca“ je njegov prvi roman koji sam pročitala, a napisao je još dva – „Ramove za pogrešne slike“ i „Sudbine plešu tango“.

Roman „Hipokratova deca“ je drama. Drama o jednom vremenu i o događajima sa kojima su me roditelji upoznali pre više godina. Hipokratova zakletva je svečano obećanje kojim se lekari obavezuju da će ustrajati u etičkom vršenju svoje profesije. Doktor Danilo Počeković je dao svečano obećanje i pogazio svoju zakletvu.

Svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti.

Doktor Danilo Počeković, ginekolog, od početka je radio u Opštoj bolnici u Kruševcu. Tada je verovao da je to tek prvi posao u njegovoj budućoj karijeri. Smatrao je da ova stanica, Opšta bolnica u Kruševcu, deluje premaleno naspram njegovih pretpostavljenih uspeha.

Doktor je stanovao u bezimenoj uličici u blizini bolnice. Sa terase kuće mogao je da vidi bolnički krug koji se sastojao od dvadesetak zgrada i zgradica, od kojih su neke, posebno kapela i vešernica, bile ništa drugo do obične udžerice. Jednog jutra, nešto posle pet sati, doktora je probudio mladi kolega Jevtić, ortoped. Pozvao ga je radi konsultacije zato što je u bolnicu hitno primljena žena, trudnica, sa polomljenim kukom.

Kako je svečano obećao da će svoj život staviti u službu humanosti, doktor Počeković je krenuo u bolnicu kako bi pomogao svom uspaničenom mladom kolegi ortopedu.

Nakon završenog porođaja doktor se uputio u bife „Lipov lad“, limeni lokalčić koji se nalazio prekoputa bolnice. Još jednom je svoj život stavio u službu humanosti kako bi pronašao svog kolegu ginekologa Kostića. Znao je da će ga tamo naći. Kostić je svoje radno i slobodno vreme provodio u ovoj kafani sa željom da alkoholom izvrši odloženo samoubistvo, na rate, zato što je u jednom trenu, u udesu, izgubio porodicu. A posebno mu je bila teška priroda posla kojim se bavio, ali nije mogao ponovo da bira.

Najvažnija briga će mi biti zdravlje moga pacijenta.

Doktor Počeković je pomogao ženi da na svet donese zdravu devojčicu. Kako je lepo kad jutro počinje jednim novim životom.

Jastrebac, naša planina, najbliža Kruševcu. Lepota.

Put koji vodi prema Jastepcu u početku je prav kao strela. Nestrpljivi putnici, koji su krenuli na Jastrebac, možda će skrenuti levo na prvoj raskrsnici i Slatinskim putem će proći kroz bajkovito Trmčare. Dok će drugi, koji skrenu na drugoj raskrsnici, Dvoranskim drumom doći u Modricu.

„Kako se bližite kraju šumarka, primetićete da on sve više liči na lepo doteran park. Drveće biva sve ređe, smena cera i sladuna je sve pravilnija, niskog, trnovitog šiblja nema ni u tragovima, množe se puteljci koji bi iz vazduha ličili na guste krajeve nekog žiličastog korena, prostori oko svakog drveta postaju uređeni, a eno i masivne klupe, načinjene od uzduž prepolovljenog debla i ogromno grubo obrađenog stola. Ko god je tuda prolazio, nastojao je da za sobom ne ostavi tragove. Produžite. Slobodno.“

Ako skrenete levo ka Slatini, naići ćete na zaselak Podbrežje kojim protiče reka Podbreškinja.

Dimitrije Radovanović je gazda sela. Poručnik Luger, sedamnaestogodišnjak, oduzeo mu je sve, žito, konje, krave, svinje. I tri momka za ženidbu. Poručnik ih je oženio puškama. Kako Dimitrije nije hteo da decu pusti u rat, osuđen je na petnaest godina robije. Momci su pak dobili svoje mesto u spomen-parku Sremski front, u opštini Šid, u ataru sela Adaševci, koje se vidi sa auto-puta Bratstvo i jedinstvo. Svoje mesto, u istom spomen-parku, dobili su i očevi koji su krenuli za svojom decom. Stradali su od prijateljske vatre, a vatra ne razlikuje prijatelja od neprijatelja.

Dimitrije Radovanović je poživeo sto osam godina, i to je smatrao za svoju kaznu.

Poštovaću tajne onoga ko mi se poveri.

Na južnim padinama Bagdale, brda sa koga se pruža božanstveni pogled na Kruševac, nalazi se spomen-park Slobodište. Ogroman prostor na kome se krajem svakog juna održavaju svečanosti slobode.

„Slučajni ili namerni prolaznici su voleli Slobodište. Lep je to, neobično uredan i odmeren park, nema čak ni ideologija, ako sloboda sama po sebi nije ideologija. Nećete tu naći petokraku od dva metra, nećete naći ni od kamena grubo oteto poprsje lokalnog heroja, nedovršeno i na brzinu postavljeno petnaestak minuta pre usiljenog otkrivanja i gromoglasnog, ne sasvim iskrenog aplauza. Samo tišina i uzvišeno poštovanje.“

Poštovanje prema 1650 stradalih duša i još 1200 koliko su oslobodioci dodali kao svoj skroman doprinos.

Doktor Počeković je voleo da sedne na poniku i da se onim danima kada nisu bile neprijatne vrućine odveze na Slobodište. Poneo bi ćebe i knjigu. Knjigu je nosio, više da bi je imao, a ne da je čita. Toga dana je zadremao među humkama. Kada se probudio, nije mu se žurilo, nije želeo da slobodan dan upropasti pokušajem da dovrši obaveze koje to neće biti i sutra. Baš zato na prijemnici hitne pomoći i stoji natpis: „Ne postoje hitne stvari, postoje samo ljudi koji kasne!“ Umesto da produži pravo ka Kosovskoj ulici pa uz brdo, doktor dade desnom rukom znak i krenu magistralnim putem za Niš. Nastavio je ka maloj benzinskoj stanici i za svega nekoliko trenutaka se našao ispred kapije na kojoj piše fabrika „Zakićevo“. Preko puta je bila jedna prilično oronila žuta zgradica i u produžetku mala kafana „Globus“. Iz kafane je izašao čovek i zapalio cigaretu. Danilu se čovek učinio poznat. To je bio Dragan, čovek čiju je ženu doktor porodio. Kako red nalaže, pozvao je doktora da mu se zahvali i da ga ugosti u svojoj kafani. Toga dana se doktor Počeković uvukao u svet kockanja i dugovanja.

Ni pod pretnjom neću dozvoliti da se iskoriste moja medicinska znanja suprotna zakonima humanosti.

Doktor Počeković je imao i svoju senku. Senka, medicinska sestra, doktorova ljubavnica. Senka, koja je pratila doktora, nije se skrivala niti je bežala. Senke se ne skrivaju. Senke se ne sklanjaju. Senke ponekad služe da se prikriju zloupotrebe i zlodela doktora.

Svi Podbrežani su bili ljudi prijatnog izgleda, osim Stanoja Šegrta koji je bio izuzetak. Čovek nesrećne sudbine. Prilikom jedne seče stabala oko njegove desne noge se obmotao lanac i slomio mu je potkolenicu na pola. Doktori su mu spasli nogu i život. Dimitrije Radovanović mu je doveo ženu Evicu, rođenu Aranđelović. Da li zbog bolesti ili zbog nekog drugog razloga, Evica i Stanoje dugo nisu mogli da dobiju dete, sve dok jednog dana Stanoje nije bacio u vodu katanac koji je, najpre, otključao, a koji je baba Mara zaključala i na dno bunara bacila.

Doktor Počeković je u protokolu zapisao. Prezime: Šegrt; Ime: Evica; Pol: muški; Beleška: monstrum. Saopštio je ocu. Stanoje se odrekao prava da preuzme telo svog deteta. A majka... Majka je čula kako dete plače. Zato su meštani prijavili doktora vlastima. Statistika nije lagala. U poslednjih šest meseci je bilo mnogo više mrtvorođene i dece sa nekim defektom, nego cele prošle godine. Spominjalo se ime doktora Počekovića, zeta doživotnog, neumoljivog, neupitnog predsednika opštine, Lugera. To je nagrada poručniku Lugeru za zalaganje i aktivnosti u ratu.

Doktor Počeković je ukrao dete. Doktor je krao bebe i prodavao ih je. Saučesnici u ovim zločinima su bili načelnik policije, doktor u inostranstvu, vozač, kockar kojeg je Danilo upoznao u onoj sobici bez prozora, od jedva nekoliko kvadrata, potpuno zamagljenoj od dima cigareta. I tast, predsednik opštine, kome je samo bilo žao zašto ne ukrade jedno dete za sebe.

Da li je samo jedno dete ukradeno?

Samo Jovica Šegrt iz Podbrežja?

Jovica Šegrt iz Podbrežja koji je bio prvo đak generacije, a zatim i student generacije na Tehnološkom fakultetu?

Ili i Jovica Šegrt iz Podbrežja koji spada među najtraženije kriminalce u Evropi?

Ili pak i Jovica Šegrt iz Podbrežja, koji uskoro otvara svoju prvu samostalnu izložbu?

Možda Jovica Šegrt iz Podbrežja koji je odlučio da emigrira u Kanadu?

Ili možda Jovica Šegrt iz Podbrežja koji je dobio posao šumara u podjastrebačkom kraju, pa će on čuvati naše šume?

Mnogo dece je ukradeno.

Sve se zataškalo, ali je Sofijanka Aranđelović uzela pravdu u svoje ruke. Evica i Sofijanka su bile dve grane istog drveta.

Moja velika preporuka za ovaj roman. Čitajmo domaće.

Autor: Jasmina Nikolić
Izvor: Delfi Kutak