Delfi Kutak je pročitao: „Frankenštajn u Bagdadu“

U ratom razorenom Bagdadu, u moru unakaženih, raskomadanih tela, živi Hadi, lokalni čudak.

Vođen željom da bar jednome od njih priušti dostojnu sahranu, on sakuplja delove ljudskih tela i spaja ih u jedno.

Nakon što ga duša jednog od nastradalih nastani, telo nestaje i postaje vesnik smrti.

Baš kao što je Viktor Frankenštajn stvorio svoje čudovište, i Hadi (iz sasvim različitih pobuda, doduše) nehotice stvara jedno...

Ovo nije roman koji ćete čitati udobno sklupčani na omiljenoj fotelji dok grickate keks i pijuckate čaj, a kiša nežno dobuje po prozoru.

Nije... Nije, zato što je je jeziv, strašan, gadan. Nadrealan, a bolno stvaran, na prvi pogled lišen svake emocije, a opet ih je u isti mah pun.

Obojen je krvlju i okružen vonjem smrti i raspadnutih tela, i (na izuzetno čudan način, istina!) govori da nasilje uvek rađa nasilje, prikazuje nam ogoljeno lice rata, i sav njegov besmisao.

„Frankenštajn u Bagdadu“ je verovatno najneobičniji, najbizarniji roman koji sam ikada pročitala – nikada nisam imala toliko oprečnih mišljenja o nekoj knjizi, ali mi je svejedno drago što jesam i moram priznati da je u pitanju sjajno delo, iako (sada) znam da ono nije za mene, da nije za svakoga – za njega morate biti sazdani od nekog čvršćeg materijala.

Autor: Nataša Bogdanović Manjenčić 
Izvor: Delfi Kutak