Delfi kutak je pročitao: „Dom“ Toni Morison

Roman „Dom“ je ostvarenje Toni Morison (1931), dobitnice Pulicerove nagrade i prve Afroamerikanke koja je za svoj književni opus nagrađena Nobelovom nagradom. Zahvaljujući prevodu Dijane Radinović i izdavačkoj kući Laguna koja je u svoj izdavački plan uvrstila romane ove književnice i ovdašnji čitaoci imaju priliku da uživaju u stranicama izuzetne sugestivnosti, poetičnosti i umetničke snage.

Kao i u svojim prethodnim delima, Toni Morison se i u romanu „Dom“ bavi ljudskim odnosima i najdubljim emocijama. Strah, kajanje, griža savesti, stid, nesnalaženje u zastrašujuće surovom svetu podvojenom na sve moguće načine, bivaju i u ovoj priči nadvladani snagom ljudske ljubavi, nadom i požrtvovanošću na koju smo spremni da bismo se iskupili za vlastita nepočinstva. Roman „Dom“, zapravo, jeste priča o svemu tome, ali je i povest o rešenosti da se urušeni život započne ponovo, i to ne ispočetka, već odakle je jedino i moguće nanovo krenuti: od trenutka koji upravo živimo. To čini i glavni junak Morisonove, Frenk Mani, veteran Korejskog rata, koji se pod teretom najtežih životnih iskustava stečenih u borbama, vraća u rodnu, surovo rasistički izdeljenu Ameriku. Ljubav prema sestri koja je na samrti i želja da od zlostavljanja izbavi nemoćno voljeno biće, pokreću Manija i on će, prevalivši dug put prepun prepreka, odneti najtežu pobedu – onu nad samim sobom. Rešenost da pruži utočište i osvetli tamu koja se nakupila u krhkom, izmučenom biću svoje sestre koja je upravo preživela užasnu psihičku i fizičku torturu zasnovanu na klasnim i rasnim razlikama, značila je za ovog junaka mnogo: i pokušaj da oprosti sebi zlo koje je počinio, i mogućnost da raščisti sa prošlošću, kako bi počeo da stvara dom. To je bio i način da nađe izlaz iz vlastitog očaja i da na ruševinama proživljenog počne da gradi utočište.

„Moja mašta, moj rad, to je mesto kome pripadam“, rekla je Toni Morison u jednom intervjuu. I njeni junaci kao da nam sugerišu isto: dom nije mesto čiji smo vlasnici. To je ona tačka na svetu kojoj zaista pripadamo čitavim svojim bićem, naše jedino stojište koje se ne menja ma kuda da odemo. Ako mu istinski pripadamo, uvek ćemo znati da odredimo svoje mesto u svetu. Jer naš dom je, zapravo, uvek tamo gde su oni koje volimo.

Autor: Olivera Nedeljković
Izvor: Delfi kutak