Delfi Kutak je pročitao: „Baba Anujka“

„Baba Anujka“ je dokumentarna knjiga o Ani Dee, rođenoj Draksin, koja se smatra prvim masovnim ubicom u Srbiji. Knjiga je zasnovana isključivo na činjenicama, ne na pričama i mitovima. Čak je na nekim mestima ukazano na netačnost pojedinih novinskih članaka i izjava. Iako su i žrtve i ubice i krajnji ishod poznati i uprkos delovima sudskih izveštaja, uzbuđenje nije izostalo. Sve vreme se nameće pitanje kako je moguće toliko dugo? Dokle? Kako?

Krajem XIX i početkom XX veka u Srbiji i okolnim zemljama bio je zabeležen veliki broj smrti trovanjem. Najčešće je uzrok u početku pripisivan nekoj bolesti, a trovanje je utvrđivano tek kasnijim ispitivanjima kada su na osnovu tužbi rođaka, komšija ili čak glasina rađene ekshumacije tela i dodatne istrage.

Žrtve su bile razne: muž, otac, dete, ljubavnik, sin pijanica, kockar, lopov. Ćerke su trovale očeve, zetovi tastove, stric i strina sinovca, snaja svekrvu, žene muževe... Trovalo se čak i posthumno, zaostalom otrovanom zimnicom, na primer. Trovači, zapravo više spravljači otrova iz Mađarske, Rumunije, Srbije i Bosne bili su međusobno organizovani, pomagalali su se, razmenjivali sirovine i recepte, čak su i rasporedili rejone delovanja. Njihove godine su bile različite, od mladih do starih, kao i obrazovanje i imovinski status, mada često nisu bili ni stari ni siromašni ni neuki.

Motivi su bili razni: ljubav, novac, prevare osiguravajućih kuća, nasleđivanje novca, zlostavljanje, pijanstvo, mržnja.

Ana Draksin, udata Dee, bila je lepa crnokosa, crnooka devojka. Imala je i popriličan imetak. Bila je prepredena, govorila je pet jezika, dobro je znala istoriju, geografiju, nešto iz farmacije, medicine i literature. Bolje od svih poznavala je narodne običaje i političko stanje Vojvodine čak od početka XIX veka. Odlično je znala i samo Pančevo, njegovu prošlost i nekadašnje stanovnike. Mogla je biti upamćena kao žena koja je dožvela duboku starost. Umesto toga, odabrala je drugačiji, uzbudljiviji, lagodniji i ispalativiji, ali kažnjiv put. Bavila se vračanjem verovatno i više od pedest godina. Naravno potajno jer su sve vlasti koje su se za njezina života izmenjale, revnosno proganjale vračare. Njeno rumunsko poreklo i poznavanje jezika omogućili su joj da je narod prihvati i stekne u nju poverenje. Na taj način proširila je svoje delovanje i na okolna rumunska sela. Kada su je uhapsili, ušla je u osamdeset petu godinu. Život joj je krenuo nizbrdo 1928. sa slučajem Gaje Prokina. Otkrila ju je, i najviše protiv nje svedočila, Ljubina Milankov, služavka njene unuke, koja je bila upućena u njen rad. Misterija kojom je bila obavijena banatska trovačica teško se rasvetljavala, a i kako bi i bilo svetlosti „u prašnjavim hartijama kada kada su u dušama tolikih ljudi carovali mrak i zločin“.

„Svako bi šapatom spominjao njeno ime kada bi se neobjašnjiva smrt desila u kraju, ali kada je sud hteo da stavi ruku na nju, 'čarobnu ženicu', svako ju je pokrivao, niko nije znao ništa ni o čemu. Tako je to bilo i jeste u širokim narodnim masama. Tajni je to i ćutljiv savez: ne priznati pred gospodom zvaničnicima.“

Kada su je priveli, baba Anujka se u pritvoru pančevačkog prvostepenog suda provodila prilično veselo i ponašala razmetljivo. Bila je čeličnih nerava, čudesnog pamćenja, nije gubila samouverenost i promišljenost. Ni najmanje nije pokazivala znake depresije ili kajanja. Trudila se da se podmaldi. Po ceo dan se udešavala, oblačila svakodnenvno nove haljine i čisto rublje, svakodnevno se šminkala, farbala se i vodila računa o svom izgledu. U zatvor je dozvala i zubnog tehničara i počela da sređuje zube kako bi mogla da jede sve što joj njeni rođaci pošalju.

Istražni sudija, g. Vitomir Petrović za nju je rekao: „To je jedno neverovatno čeljade! Drži se kao đavo. Niko ne može da je zbuni. Na postavljena pitanja odgovara veoma prepredeno, sa bistrinom, koja zaprepašćuje. Ona izbegava sve što bi po nju moglo da ispadne rđavo, sa opreznošću koja je neopoznata u njenim godinama. Pamti savršeno. Ona predstavlja jedan kriminalni fenomen prvog reda.“

Baba Anujka nikada nije pokazala kajanje i govorila je da ne radi ništa loše. Na pitanje šta će raditi ako opet dođe na slobodu ona je odgovorila: „Biću ono što sam bila. Radiću ono što sam radila. Zar da se stidim onoga što me je izdržavalo toliko godina? To je bio posao koji mi je donosio poštovanje u svim krugovima.“

Rado je pričala ko je sve bio kod nje, kakva su joj to gospoda mađarska, rumunska, turska, nemačka i srpska dolazila. Iako je bila diskretna, ponekad bi joj izletelo ime nekog rumunskog bojara ili mađarskog plemića, austrijskog hercega ili turskog paše, imena velikih ličnosti koje su kod nje stalno dolazile i pitale za razne savete. Ona je vračala i proricala, davala lekove, isceljivala na smrt bolesne, davala razne trave i tečnosti kako je kome trebalo. Po njenim rečima to je dokaz da je ona sve to razumela kao jedan zanat, kao posao koji je vredan pažnje i primanja kao i svi poslovi kojima se ljudi bave.

Iako je tužilac tražio smrtnu kaznu ona, Anujka Dee, osuđena je na petnaest godina zatvora. Po izricanju presude uzviknula je da nija kriva i da su je nevinu osudili. Posle osam godina provedeniha u požarevakom zatvoru, sa više od 90 godina, vratila se 1936. u Vladimirovac gde joj je ostatak kazne oprošten. Ana Dee, poznatija kao baba Anujka, preminula je u četvrtak 1. septembra 1938. godine od senilne demencije.

Meni je najviše poražavajuće to što je takav briljatan um bio zločinački, a mogao je biti upotrebljen za dobrobit čovečanstva. Mada, baba Anujka i jeste za sebe smatrala da pomaže ljudima.

Autor: Tanja Kisa
Izvor: Delfi Kutak