Razmišljam već nekoliko dana da li da pišem o ovom romanu. Nemojte misliti da mi se nije svideo, jer bih zaista bila nepoštena da to tvrdim. Ipak, tvrdim da je na korici romana najavljen
Hoseinijev naslednik, što prilično dobro zvuči (i jedan je od razloga za čitanje) što nije baš podudarno mom mišljenju.
Probaću da vam bez mnogo prepričavanja dočaram ovaj roman.
Pakistanski imigranti u Americi. Tradicija nasuprot „američkom snu“.
Dečak Hajat Šah „zaglavljen“ između prevarene majke i oca prevaranta, nalazi utehu u pričama „tetke“ koja je takođe izbegla u želji da se oslobodi bivšeg muža i zadrži sina.
Kuran kao spas. Vera kao okov jednima, izlaz je drugima.
Očima dečaka gledamo otkrivanje vere, seksualnosti, muško-ženskih odnosa zasnovanih na šerijatu, ali i njihovu transformaciju na stranom tlu. Otvaraju se mnoga, kompleksna i zanimljiva pitanja.
Sa jedne strane, imamo lik oca koji odbacuje veru i tradiciju, gorko se podsmeva okvirima koje one nameću i onima koji se svesno „zaglupljuju“ i postaju „idioti“. Iako deluje kao opravdanje sopstvene prevare i povremenog zapadanja u alkoholizam (poroci strogo zabranjeni Kuranom i islamom), njegova ogorčenost je dublja, stvarnija i delimično će preći u sinovljevu svest.
Figura majke, prevarene žene koja se ne drži običaja, na mahove je tragična i turobna, jer svoje strahove i nezadovoljstva uvek, bez zadrške, otvoreno i neposredno saopštava sinu. Međutim, ona je istovremeno i slobodna žena, žena koja je odbacila burku, žena sa pravom glasa i žena koja ne prihvata sudbinu tako lako. Njeno srce je saosećajno i nežno uprkos svemu.
I onda, famozna „tetka“, ne zaista rođaka po krvi, već majčina prijateljica iz detinjstva. Obrazovana, načitana, u velikoj meri samo svoja, a onda opet žena koja potpada pod uticaj nasleđa i u jednom trenutku prihvata potčinjavanje. Taj preobražaj je nametnut, ali i svesno prihvaćen. Ona je spoj suprotnosti i najbitnija osoba u Hajatovom životu. Ili, barem ona osoba koja u najvećoj meri ima uticaja na njegovo odrastanje. Ljubav prema njoj navešće ga na delo koga će se stideti godinama, ali će ga ta ista ljubav voditi kroz spoznaje pravog puta u životu.
Pišući ovo, otkrivam da bih mogla da postavim ovde još mnogo tema i pitanja kojima ovo kompleksno delo obiluje, međutim, za ove vrele dane je dosta.
Nije ni nalik Hoseiniju, po stilu i dinamici, ali ima podjednako zanimljivih tema za razmišljanje. Ne treba ni da bude Hoseini, sasvim je dovoljno da bude
Ajad Aktar.
Autor: Milena Blagojević
Izvor:
Delfi Kutak