„Dejzi Džouns i 'Šestorka'“ – Ozbiljna parodija

Roman američke spisateljice Tejlor Dženkins Rid počinje životom glavne junakinje Dejzi Džouns i njenim snimanjem ploče koju ne podnosi ali mora da je snimi zbog ugovora koji je u svoje vreme potpisala. Čitalac saznaje na koji način se glavna junakinja upoznala sa svojom najboljom prijateljicom, na koji je počela da uzima drogu odnosno muziku za ozbiljno i kako ju je na jednom nastupu, praktično, publika ustoličila – što je kasnije jedan producent overio – kao frontmenku dotadašnjeg benda „Šestorka“. Bluz-rok grupa stavlja njeno ime na početak svog naziva.

Kroz formu intervjua već na početku štiva upoznajemo i perspektivu benda, tačnije njegovih isprva vodećih članova – braće, glavnog pevača i kompozitora Bila i glavnog gitariste Grejema Dana – od siromašnog detinjstva s majkom, preko stvaranja bluzerskog dueta sve do „Šestorke“ i njene popularnosti. Upravo pseudodokumentarna struktura dela, koja počiva na intervjuima sa raznim likovima o istoj temi, dopušta da sve o čemu američka spisateljica ovde pripoveda bude sagledano iz budućnosti u odnosu na temu naracije, kao i iz iz bezmalo rašomonsko različitih tačaka gledišta, što svakako pridaje na dinamičnosti i uzbudljivosti teksta.

Ono što ujedinjuje dotadašnju grupi devojku a sada pevačicu Dejzi i lidera benda Bilija jeste, između ostalog, droga: ona je koristi dok je on nedavno otpušten iz centra za dezintoksikaciju, pa ga nova pevačica ugrožava. I ne samo s te strane: oboje su harizmatični i zavodljivi, oboje, uprkos svojim brojnim greškama, rođeni za lidera (što je jedan od zamajaca štiva u građenju nužnog dramskog konflikta). Ipak, Dejzi i „Šestorka“ snimaju album „Aurora“ koji ne samo da postaje hit nego i transformiše industriju rokenrola sa kraja sedamdesetih godina, sve dok bend posle koncerta u Čikagu u julu 1979. ne prestane da postoji.

Plastična atmosfera epohe, opisi procesa nastajanja pesama i razvoja muzičke karijere, sve do raspada, stihovi benda, intervjui i izjave ne samo protagonista nego i njihovih članova porodice, prijatelja, menadžera i značajnih ljudi industrije rokenrola… U knjizi je, dakle, naizgled sve kao u tolikim popularnim (i sve popularnijim) biografijama klasika rok muzike. Sa kapitalnom razlikom: „Dejzi Džouns i Šestorka“ nikada nisu postojali, kao ni ostali likovi romana, a pomenute stihove autorka je, kao i sve ostalo – izmislila. S druge strane, sve je prikazano tako uverljivo – iz čega se vidi dubina zaranjanja Tejlor Dženkins Rid u pomenute biografije – da malo koji čitalac neće otići na Vikipediju da tamo potraži fiktivnu grupu. Jer zaista, autorka je uspela da izgradi toliko duboke likove kroz njihove izjave o samima sebi ili drugima, da čitalac može da ih zamisli kao stvarne i utoliko se prisnije poistovećuje s njima. Zbog svega toga, i pošto Dženkins Rid nema ni najmanje rugalački stav prema rokenrol-biografijama kao žanru koji je uzela za uslovni model – a usput problematizuje drogu i bezgranični promiskuitet, s empatijom piše o siromaštvu, feministički zastupa prava „grupi“ devojaka itd. – posredi je zapravo ozbiljna parodija. Osim zbog činjenice da je „Dejzi Džouns i Šestorka“ istinski svetski hit, roman Tejlor Dženkins Rid je značajan i poetički, jer svojom inovativnošću služi slobodi književnosti da na manje učestale načine prida milost fikcionalnog uobličenja dotada književno neosvojenim temama i manje književnim modelima pripovedanja.

Autor: Domagoj Petrović