Dejvid Gemel, fatalista nemirnog duha

Popularni britanski pisac epske fantastike Dejvid Gemel preminuo je iznenada, u 57 godini života, 2006. godine. Njegova bogata spisateljska karijera posledica je pogrešne dijagnoze raka ranih osamdesetih. Saznavši da mu nije još puno ostalo, sa velikim žarom se bacio na pisanje svog prvog romana, odlučan da preduhitri ono za šta je mislio da je fatalna bolest. Napisao je roman brzo i sa entuzijazmom. Taj roman bio je „Legenda“, objavljen 1984. godine. Roman je odmah postao hit, a Gemel istaknuti autor epske fantastike.

Oslobođen straha od bolesti, uz veliki uspeh svog prvenca, „Legende“ (roman je kasnije pretočen u grafičku novelu, a njegov izdavač je svoju fantazi ediciju nazvao Legenda), Gemel je odlučio da redovno piše. U naredne dve decenije napisao je više od 30 romana. Većina njegovih dela čine serijale (Drenajska saga, serijal Rigante, Serijal o Kamenovima moći), a napisao je i jedan triler pod pseudonimom Ros Harding. Radio je na poslednjoj knjizi svog serijala „Troja“ (alternativne istorije napisane u žanru epske fantastike) kada je preminuo.

Rođen je u zapadnom Londonu i imao je teško, buntovno odrastanje, što je bila posledica života sa neželjenim očuhom. Kao tinejdžer je bio izbačen iz škole, navodno zbog organizovanja kockarskog sindikata. Bio je radnik, pomoćnik vozača kombija, a noću je radio kao izbacivač u diskotekama.

U tridesetim godinama, kada je pisao svoje prve romane, radio je kao novinar i urednik lokalnih listova sa juga Engleske. Radio je i kao spoljni saradnik za nacionalne listove. Fikciju je pisao u pauzama za ručak ali, kako se čini, i tokom radnog vremena jer je posle treće knjige otpušten. Ostatak života proveo je u istočnom Saseksu, pišući.

Njegovi obožavaoci  su naročito cenili njegove pripovedačke sposobnosti i duhovite, neuobičajene, a opet uverljive likove koje je stvarao. Bio je beskrupolozan zabavljač i često je davao pretenciozne izjave o svojim knjigama koje odlikuje snažan narativ, muževna i povremeno didaktička proza, puna nasilne akcije i herojskih dela. Gemel je tvrdio da zna i razume nasilne ljude i zbog toga je uživao da piše o njima.

U njegovim romanima harizmatični ratnik, koji mahom sumnja u sebe, obično bi se udružio sa grupom neočekivanih saboraca ne bi li savladali sile zla u seriji nasilnih i uzbudljivih okršaja. Gemel je jednom prilikom sumirao sadržaj svojih romana ovako: „Ljubav, prijateljstvo, čast, hrabrost i iskupljenje“. Bio je fasciniran onim što je smatrao pravom prirodom heroja (verovao je da su nepouzdano hrabri) i ova ambivalentnost se uočava u svim njegovim knjigama.



Poput svih uspešnih pisaca, imao je i kritičare koji su se žalili na repeticiju zapleta i ograničen, mada živopisan, rečnik. Nasilje je prisutno u svim njegovim knjigama i često služi kao katalizator razvoja. Gemel je sklon pomalo ezoteričnom žanru fikcije: pisao je epsku fantastiku bez inovacija ili primetnog individualizma.

Ambivalentnost iz njegovih priča prelila se i na njegov život. Na prvi pogled konzervativac, bio je zagovornik smrtne kazne, posvećeni hrišćanin, kolekcionar vesterna Luisa L’Amura i poštovalac Ronalda Regana, Margaret Tačer, Džona Vejna i Silvestera Stalonea. Ali to je bila samo jedna njegova strana. Njegovo poreklo, preko majke, bilo je socijalističko. Kada se obogatio, Gemel je diskretno podržavao mnoge humanitarne organizacije. Velikodušno je davao ženama-izbeglicama i programima rehabilitacije mladih zavisnika, podržavao je mlade pisce. U Hejstingsu, gde je živeo, sarađivao je sa grupom mladih pisaca i ustanovio nagradu za kratku priču otvorenu za sve autore. Konkurs Legenda se i dalje održava svake godine. Gemel je do svoje smrti aktivno učestvovao u svim konkursima kao deo žirija i dodeljujući nagrade takmičarima.

Često je putovao. Tokom posete Aljasci pojavili su se prvi znaci njegove bolesti. Odmah se vratio kući, prijavio u privatnu bolnicu u Londonu i otišao na četvorostruki bajpas srca. Dva dana posle operacije je vežbao i otišao je kući čim su ga pustili. Nastavio je rad na svom romanu i umro je ispred kompjutera.

Bio je fatalista nemirnog duha, uživao je u životu i materijalnim blagodetima koje mu je njegov rad doneo. Verovao je da može još puno toga da postigne, i verovatno bi umeo da ceni smrt jednog tako plodnog pisca usred nedovršenog posla.

Iza njega su ostali supruga Stela, i dvoje dece Luk i Kejt iz braka sa prvom suprugom.

Izvor: theguardian.com