Dejan Stojiljković u razgovoru za sajt B92

Intervju: Dejan Stojiljković

 

"Konstantinovo raskršće" donosi na našu književnu scenu jedan neobičan miks istorijskog romana, trilera, horora, misterije... Na prvi pogled to deluje kao praćene aktuelnih svetskih trendova, ali sam roman ima jednu dublju, ozbiljniju, pa i mračniju notu.

 

Moja knjiga nije pokušaj da se kopira Den Braun ili neki drugi pisac bestselera te vrste. Naprotiv, ona dotiče neke ozbiljne teme kao što su odgovornost pojedinca u ratu, koreni ljudskog zla, istorijske zablude koje su nas dovele ovde gde jesmo, ne samo nas na Balkanu, nego čitavu Evropu koja posle tog velikog rata više nikad nije bila ista i koju je taj veliki sukob na neki način dehumanizovao u mnogim aspektima.

I sam raspon autorskih uticaja potpuno je drugačiji. Od domaćih pisaca ugledao sam se na Selenića, Andrića, Pekića (naročito na "Besnilo"), Crnjanskog, Kiša... Dok su se od inostranih autora uticaji kretali od Margerit Jursenar i Umberta Eka,  preko Stivena Kinga, Nila Gejmena i Den Simonsa pa sve do Frenka Milera ili Ridlija Skota.

Ja nisam jedan od onih pisaca koji vole da sole pamet čitaocu i iznose nekakve velike filozofske teze pred njega. Moj osnovni poriv je da ispričam priču. Zato volim da sebe smatram više pripovedačem u onom anglosaksonskom maniru "storytellera". Zato je i "Konstantinovo rasrkšće" dinamična, brza (najveći deo romana se dešava u tri dana juna 1944.), na momente potresna a na momente mračna priča napisana "prohodnim" stilom sa maltene filmskom naracijom. Želja mi je bila da čitalac u svakom trenutku ima sliku događaja i likova u glavi.

S jedne strane imamo jednog od najvećih rimskih imperatora čiji uticaj na današnju civilizaciju je ogroman, s druge strane tu je okultno lice nacizma i Trećeg Rajha, na kraju, imamo priču o građanskom ratu u Srbiji.

Široj javnosti je malo poznato da je preko dvadeset rimskih imperatora rođeno na tlu Srbije, Konstantin je samo najpoznatiji i njegovo delo i život su nekako najmonumentalnijni i najuticajniji. Čitav njegov život bio je enigma, pa i sama smrt kojoj je prethodilo preobraćenje u hrišćanstvo. Opet, naš odnos prema njemu je paradoksalan, u Jorku postoji predivan spomenik na kome vidimo

Konstantina kako drži Mač, dok ni u Nišu niti u celoj Srbiji nema ničeg sličnog. Medijana je zarasla u travu i trnje, carska palata leži zakopana negde ispod Gradskog polja, a Crkva podignuta u njegovu čast ima blindirana crna stakla i metalne venecijanere. Upravo ta enigma koja obavija Konstantina, pa i sam Nais o kome se zna vrlo malo ili ništa, dala mi je dosta prostora da pustim mašti na volju.

Dodatno me je motivisala želja da s jedne strane, razbijem uvreženo mišljenje kako su svi Nemci u Drugom svetskom ratu bili prvljavi i zli nacisti a s druge - da se ovde vodila nekakva narodnooslobodilačka borba. Zato u romanu imamo dva Nemca, dva lica jedne države koju sam ja nazvao Kraljevstvom krvi: jedan je fanatični esesovac šturmbanfirer Hajnrih Kan, psihopata i sadista, a drugi je bavarski plemić Oto Fon Fen, hrišćanin i časni vojnik. Tu su i dva lica tadašnje Srbije, jedno simboliše polupismeni i svirepi partizanski komesar Voja Drainac a drugo ugledni Nišlija Krsman Teofilović, tipičan predstavnik one građanske Srbije koju su ti isti komunisti nakon "oslobođenja" malo nacionalizovali a malo postreljali.

Pojava vampira koji ubija nemačke vojnike i čiji identitet je, pretpostavljam, nešto najšokantije u romanu, jeste ono praiskonsko kod Balkana i predstavlja paganski izazov germanskoj racionalnosti.

Koliko u romanu ima fikcije a koliko istorijskih fakata?

Upravo ono najapsurdnije u romanu nije plod mašte. Bizarne priče o vampirima sam našao u predratnoj štampi, o boravku ljudi iz biroa za istraživanje arijevske prošlosti (SS Anenerbe) u Srbiji sam saznao iz knjige kanadske istoričarke Heder Pringl, odličan izvor bili su memoari Hermana Nojbahera, Hitlerovog izaslanika za Balkan koji pruža nemačko viđenje stvari, šta tek da vam kažem o činjenici kako je tri i po hiljade Nemaca držalo u okupaciji ceo niški region? Ima jedna scena u knjizi gde nemački oficir kaže: "Mi ne vršimo okupacionu nego nadzornu vlast. Nadziremo Srbe dok se međusobno tamane, dok to rade a ne ugrožavaju naše interese, sve je u redu." Splet laguma i katakombi koji presecaju podzemlje Niša i idu kilometrima daleko od grada nije nikakva fikcija, bio sam u jednom od njih i fotografisao ga, i to baš u onom kroz koji je prošlo 20 000 turskih vojnika koji su napali desno krilo Sinđelićevog šanca u Bici na Čegru. A priča o okultnim aspektima nacizma poslednjih godina više je nego aktuelna - i tačna, naročito od kad su Amerikacni otvorili svoje arhive. Mnogima

fantaziranje o drevnim Arijevcima, tajnim ritualima i talismanima moći deluje smešno, ali upravo iz toga je proistekla nacistička doktrina krvi i tla. Doktrina koja je bila osnova za ubijanje miliona.

Šta je, u stvari Konstantinovo raskršće?

Sam Niš je Konstantinovo raskršće. Tu i jeste simbolika, velika raskrsnica puteva od praiskona, gde se mešaju Azija i Evropa, hrišćanstvo i islam, moderno i drevno, istorija i legenda, komunizam i nacionalizam, sveto i ukleto, ljudi i zveri.... A s druge strane, postoji i ta simbolika krsta: kukasti krst, hrišanski krst, rimski krst...

Da li će biti nastavka knjige?

Roman je napisan tako da se iz njega vidi da mu je prethodila jedna velika priča. Kako je nastao taj mač za kojim sa istim žarom i beskrupuloznošću tragali nacisti, britanska obaveštajna služba i usamljeni avanturisti vođeni malo pohlepom a malo ludilom? Kako je dospeo u podzemlje Naisa? Da li je taj mač u stvari onaj pravi ili je samo kopija? Kako je povezan sa sudbinom jednog od najvećih vladara u istoriji i zašto ga se ovaj odrekao nakon bitke kod Milvijskog mosta? Još dok sam pisao prvu ruku romana, uporedo istražujući građu, shvatio sam da ostaje neispričana čitava jedna priča čiji bi akter bio upravo Konstantin Veliki od Naisa, tako da bi adekvatno bilo prvo uraditi ono što se na zapadu zove prequel, pa tek razmišljati o eventualnom nastavku.