Dejan Stojiljković: Svaka reč znači ono što znači njeno ćutanje

Novim romanom „Zvezda nad prazninom“ Dejan Stojiljković pokušava da prikaže drugačiju sliku od one koja je brižljivo negovana pod blagoslovom države i Službe bezbednosti, i da odgovori na pitanje: ko je u Ksaverskoj šumi, na periferiji Zagreba, 12. februara 1961. godine ubio Branka Miljkovića? Autor je delu pristupio drukčije nego pre, nakon višegodišnjeg istraživanja i prikupljanja građe u kojem je, u odnosu na prethodne romane, otišao korak dalje.

Kada pomislite na Branka Miljkovića, koji stih je prvi kojeg se setite?

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“

Šta Vas je podstaklo na poduhvat pisanja knjige o svom sugrađaninu? Da li ste osećali određenu vrstu obaveze, dužnosti prema čoveku čija književna zaostavština je izuzetna?

Kada pišete istorijsku fikciju, uvek osećate obavezu i odgovornost jer junaci vaših knjiga nisu samo likovi – već i živi ljudi. Roman o Branku sam hteo da napišem odavno, ali sam očekivao da to, umesto mene, uradi neki stariji kolega, neko ko je možda i lično poznavao Miljkovića. Postoje takve knjige i pisali su ih Kosta Dimitrijević i Vidosav Petrović, ali one nisu romani. Dok sam pisao roman, razvio sam specifičan odnos prema Branku, to vam je kao kad se sprijateljite sa nekim pa onda uđete u njegov svet, upoznate njegovu porodicu i prijatelje, sedite s njim u kafani, čekate pijani zoru, poveravate se jedan drugom, raspravljate se oko politike ili toga koji je Kafkin roman bolji... Moj prijatelj i kolega Slobodan Vladušić, pisac sjajnog romana „Omama“, u jednom intervjuu je rekao da Crnjanskog doživljava i kao svog prijatelja. Eto, ja posle celog ovog iskustva smatram Branka Miljkovića svojim prijateljem.

Zašto ste se odlučili za naslov „Zvezda nad prazninom“?

To je stih iz Brankove pesme „Sećanje na pokojnika“, koju je napisao neposredno pre nego što je ubijen. Naslov je simbolički, što je u skladu sa Miljkovićevom filozofijom gde su simboli bitni koliko i reči. On je ta zvezda, a praznina ispod njega je svet sa kojim je u večitoj koliziji. Zvezda, kao što znate, može da se pretvori u crnu rupu ili supernovu. Sa Brankom se, na sreću, desilo ovo drugo.

Šta ste naučili od Branka Miljkovića tokom višegodišnjeg proučavanja njegovog života i stvaralaštva? Šta Vas najviše fascinira?

Mnogo toga je fascinantno kod njega. Ali u celoj priči oko poezije, filozofije i mistifikacije Miljkovićevog života i smrti u drugi plan je stavljeno njegovo čovekoljublje. Branko je mnogo voleo ljude i naročito je imao razumevanja prema marginalcima i sirotinji. Postoji njegova sjajna pesma „Rudari“ koja glasi: „Siđoše u pakao po nepravdu. Na kojoj se može ogrejati.“ Ova pesma je i danas, više od pola veka kasnije, bolno aktuelna.

Da li su društveno-istorijske prilike bile „pripitomljeni pakao“ koji je stvorio i/ili ubio Miljkovića?

Apsolutno. Bila su to nezgodna vremena. Kada se ljudi sećaju Jugoslavije, uvek ide zašećerena priča puna nostalgije: crveni pasoš, moćna privreda, novi talas, Lepa Brena i farmerice iz Trsta, uređena država srećnih i nasmejanih ljudi... To je, možda, bila Jugoslavija u kojoj sam se ja rodio i odrastao. Ali ja sam se rodio sredinom sedamdesetih, a odrastao sam osamdesetih. A Branko je živeo u jednoj drugačijoj epohi i samim tim – prilično drugačijoj Jugoslaviji. Zemlji koju je Zoran Đinđić nazvao „država bez morala“ i u kojoj su Borislav Pekić i Dragoslav Mihailović robijali zbog delikta mišljenja.

Koji su gresi Miljkovića doveli pod budnu pažnju Uprave državne bezbednosti? Da li je problem bio u njegovoj genijalnosti koja je izazivala surevnjivost i netrpeljivost ostalih pisaca, više nego njegovi stavovi?

Kao vrlo intiutivan čovek, on je znao da prozre sve mimikrije sistema, njegove nedostatke i licemerja, a kao prgavi Nišlija, nije se ustručavao da o tome i jasno i glasno govori. To se drugovima „odozgo“ nije baš svidelo. Još odjekuje njegovo pitanje „Zašto ubijaju pesnike u socijalizmu?“. Reći to u vreme kada se za mnogo manje išlo na višegodišnju robiju ili na Goli otok ili nešto još gore, to je akt neviđene hrabrosti koja se graniči sa ludilom. Naprosto, Miljković je najviše smetao zbog toga što nije dao na sebe i što se nije plašio nikoga. Čak i kada je shvatio da je došao na udar mnogih, od moćnika do zavidljivaca, on je nastavio da prkosi.



Vi ste među retkima koji tvrde, i ostaju pri tome, da je Miljković ubijen. Koji dokazi govore u prilog tezi da nije u pitanju samoubistvo, što je zvanična verzija od 12. februara 1961? Gde se krije istina, odnosno ko je krije?

Mislim da nisam među retkima, sa tezom u samoubistvu se mnogi ne slažu, od njegovih kolega, prijatelja i savremenika, porodice, do mnogih koji danas tumače njegov život i književnost. Evo vam dobrog primera: nedavno je u Nišu objavljena monografija Društva književnika Niša, čiji je Branko bio član. Tamo u njegovoj zvaničnoj biografiji jasno piše – ubijen u Zagrebu 1961. A to je zvaničan dokument. Situacija sa Brankom je slična kao situacija sa, na primer, Đinđićem, jasno je da je ubijen, ali je nejasna pozadina... Ko, kako i zašto?

Uspeli ste da nam primaknete šezdesete godine 20. veka kroz imena preskočene generacije, živ govor običnog sveta, teme ondašnje svakodnevice uobičajene za taj period. Da li opčinjenost pređašnjim vremenima počiva na objektivnim razlozima ili se radi o ljudskoj čežnji da uvek žali za nečime čime ne može da upravlja?

Prošlost je uvek bolja. To je taj mit o „starim dobrim“ vremenima na kojem počivaju mnoge nostalgičarske fantazmagorije i mistifikacije, pa i ona o Jugoslaviji. Postoji čak, na moju nevericu, kod nekih ljudi i nostalgija za devedesetima. Ali to je više psihološki fenomen, koji vam bolje od mene može razjasniti psihijatar. Štos je u tome da je nostalgija za prošlim vremenima veoma česta i obrađivana tema u književnosti, mnogo je knjiga napisano u tom ključu. U mom romanu Branko opisuje vreme kao „večnost koja se kreće“, možda je to ispravan filozofski odnos prema prolaznosti i nemoći koju ljudsko biće ima prema protoku vremena.

„Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi.“ Koju Vi birate? Zašto ste počeli da pišete? Jesu li i Vama reči naklonjene samo kada ih ispisujete?

Mislim da je ta Brankova rečenica u stvari trik, on je voleo tako da se poigrava rečima... U stvari, ne morate ništa tu da birate, možete da osetite ništavnost, što je prirodno, ali možete i da se divite, što podstiče maštu i kreativnost. Branko je tu, u stvari, potencirao svojevrsnu filozofiju čuda ili začudnosti. Pogledajte samo decu, ona se oduševljavaju i dive stvarima koje odrasli shvataju zdravo za gotovo. Zaneme kada padne sneg ili kad vide dugu. Ta sposobnost da se divimo svetu i njegovim čudima je ono zbog čega umetnike smatraju velikom decom. Moj kolega i drug Vlada Pištalo ima teoriju o tome, on kaže da je umetničko stvaranje produžetak igranja. To je ujedno odgovor i na vaše pitanje zašto sam počeo da pišem. Da bih mogao da se igram. U međuvremenu su počeli i da me plaćaju da to radim. Šta čovek može da poželi bolje od toga?

Čemu se čitaoci mogu nadati u narednom periodu sada kada ste završili „Zvezdu nad prazninom“?

Sledi knjiga „Serafim: hronike Nemanje Lukića“, a odmah za njom „Učitelj mačevanja“. To je moj dug vernim čitaocima koji moram da odužim. A i te priče me golicaju i traže da ih završim do kraja. Trenutno putujem sa Nemanjom Lukićem po nekim zanimljivim destinacijama, „Serafim“ je zamišljen kao svojevrsni mozaik-roman, gde pratimo glavnog lika kroz razne vremenske epohe, malo po Srbiji, a malo po svetu... Čitalac će zajedno s njim i sa mnom otići u London, Berlin i na Island, ali će biti i svedok epidemije variole vere u SFRJ i saznaće mnoge Nemanjine tajne. „Učitelj mačevanja“ će, kako stvari stoje, biti moja najobimnija knjiga do sada, ona takođe ima više narativnih linija smeštenih u različite periode. Kao što sam naslov kaže, biće to veliki roman o Ivanu Kosančiću, ali i mladom despotu Stefanu Lazareviću i nekim drugim poznatim ličnostima iz naše istorije, na primer, Vuk Branković će biti prikazan na potpuno drugačiji način nego što se to radilo dosad.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 29