Dejan Stojiljković: Putovanje u doba vitezova

Životni san: O romanu „Duge noći i crne zastave" sanjam još od detinjstva. Pisanje romana podrazumevalo je i ogromno istraživanje, dosta detaljnije nego za „Konstantinovo raskršće".

Dejan Stojiljković, autor bestselera „Konstantinovo raskršće", ovih dana predao je „Laguni" rukopis svog novog romana „Duge noći i crne zastave"

U pitanju je roman koji je pisan skoro tri godine i koji pred čitaoce ponovo donosi uzbudljivu žanrovsku mešavinu u autentičnom istorijskom okviru. Tu su i nezaobilazni fantastični elementi, koji su zaštitni znak Stojiljkovićeve proze.
Autor romana u intervjuu za Press govori da se za pisanje ovog romana veoma temeljno pripremao i dobro proučio srednji vek na našim prostorima, ali i unutrašnju strukturu moćnog Osmanskog carstva:
- Koncept ovog romana dugo sam razvijao. Objavio sam i nekoliko priča na temu ovog istorijskog perioda. Pisanje romana podrazumevalo je i ogromno istraživanje, dosta detaljnije nego za „Konstantinovo raskršće". Morao sam da naučim ustrojstvo islama, pojmove i strukturu šerijatskog prava... Čitao sam sve dostupne knjige o boju na Kosovu i uvek mi je u tom štivu nešto nedostajalo, bilo je nekako guslarski i pomalo dosadno. Želeo sam da napišem nešto što će biti prijemčivo modernom čitaocu - govori Stojiljković.


Ideju za roman nosite već godinama...
- U mestu Ivan Kula, koje je bilo starinski posed Ivana Kosančića, nalazi se njegova kula. Kao mali često sam gledao tu kulu i slušao priče o tom junaku, o zmajevima... Već tada sam imao u glavi ideju da ću napisati knjigu o Ivanu Kosančiću, a u nju su se, eto, uselili i car Murat i knez Lazar i drugi veoma važni akteri tog sudbonosnog perioda.

Lako je steći utisak da, i pored popularnih mitoloških predstava o Kosovskoj bici, naši ljudi zapravo ne znaju mnogo o tom periodu?
- Iako postoje brojni spisi, ljudi u Srbiji mnogo su više zainteresovani za samu Kosovsku bitku nego za trogodišnji rat koji joj je prethodio i u kome je bilo velikih bitaka kao što je ona na Pločniku. To je bila velika vojna kampanja, najveća u dotadašnjoj istoriji Turskog carstva. Danas turski istoričari tvrde da bitka na Kosovu nije bila mnogo značajna, ali ne znaju šta da kažu kada ih pitate kako je to moguće kada su u toj bici izgubili jednog moćnog sultana.

Da li bi vas uvredila konstatacija da je u vašem kreativnom pristupu vidljiv trag Stivena Presfilda, autora „Ognjene kapije" i drugih popularnih istorijskih romana?
- Naravno da mi nije uvredljivo. Presfild je izuzetan istorijski pisac, koji u svojim romanima uspeva da osvetli neku epohu do najsitnijih detalja, i vrsni poznavalac vojne taktike. I ja sam, skupljajući vojnu građu za pisanje romana, proučavao vojnu doktrinu i taktiku. Taktike srpske vojske bile su pod direktnim uticajem starog Rima i Vizantije. Presfild je na mene izvršio direktan uticaj, kao i, do izvesne mere, i Dž. R. R. Martin, autor „Igre prestola".

Da li ste pri pisanju konsultovali i osmanske istorijske izvore?
- Turski izvori su mnogo detaljniji od naših i veoma rado sam ih koristio. Jedan odličan izvor je knjiga „Osmansko carstvo u klasično doba" Halila Inaldžika, prevedena i objavljena u Srbiji, a moram pomenuti i radove profesora Aleksandra Fotića, velikog stručnjaka za istoriju Osmanskog carstva.

Bojite li se da će poznavaoci istorije dočekati vašu knjigu na nož? Ipak pišete o temi na koju su mnogi veoma osetljivi.
- Ne bojim se uopšte. U pisanju knjige pomagao mi je, u svojstvu stručnog konsultanta, magistar Miloš Jovanović, a puno sam naučio i od arhitekte Gordane Milošević, koja je veliki stručnjak za srednjovekovne fortifikacije. U proučavanju srednjeg veka na našim prostorima išao sam tako daleko da sam izučio šta se jelo na dvorovima i kakav je bio raspored na stolu.

Kada očekujete „premijeru" knjige?
- Rukopis se sada nalazi kod urednika Igora Marojevića. Očekujem da će knjiga izaći početkom sledeće godine.

Srpski Termopili u Pirotu

I Srbija je imala svoje Termopile?
- Bitka za pirotsku tvrđavu je, na izvestan način, srpska bitka za Termopile. Tu je 300-400 srpskih vojnika bilo izloženo napadu sile od 15.000 vojnika. Ta silna vojska morala je da napada vojnike koje su štitile stene kao prirodni grudobran. Paralela je očigledna.

Autor: Nenad Kostić
Izvor: Press