Dejan Stojiljković, pisac i scenarista: „Obilić u mom romanu nije Obilić iz narodne pesme“

Novi roman Dejana Stojiljkovića, „Olujni bedem“, nastavak „Crnih noći i dugih zastava“, za kratko vreme je doživeo nekoliko izdanja. Knjigu je, kao i prethodne romane ovog pisca, objavila Laguna. Stojiljković je i jedan od autora scenarija za seriju Dragana Bjelogrlića „Senke nad Balkanom“, koja je izazvala oprečne reakcije: od oduševljenih pohvala do zamerki i osporavanja.
 
Sudeći po reakcijama na prve epizode, serija „Senke nad Balkanom“ uspela je da osvoji punu pažnju gledalaca, ali i da izazove brojne zapitanosti: da li je opijum zaista bio toliko prisutan, jesu li Rusi imali ulogu koja im se pripisuje...? Šta je poslužilo kao predložak za sliku Beograda između dva rata?
 
Poslužilo je mnoštvo materijala koje su nam pre svega dostavili naši stručni konsultanti iz Arhiva Jugoslavije. Takođe, postoji mnoštvo knjiga, studija i naučnih radova koji obrađuju rečeni period. Možda je među njima najfascinantnija studija „San o gradu“ Zlate Vuksanović Macure, koja se bavi međunarodnim urbanističkim konkursom za Beograd sprovedenim tokom 1921−22. godine. To je bio deo tendencija da se od Beograda stvori moderna metropola i da je to u potpunosti realizovano, ko zna šta bi imali kao rezultat. Ispostavilo se, nažalost, da se taj san na kraju pretvorio u košmar, što se da videti i u našoj seriji. Što se opijuma tiče, kraljevina je bila najveći proizvođač istog na svetu a pošto je bio, da tako kažem, polulegalan, njegovim švercom se bavila malo država a malo kriminalci. Do 1932. najveći beogradski krijumčar opijuma bio je ruski emigrant Josif Raskin, a ruski emigranti su takođe u Srbiju doneli i kokain. Potomci „belih“ Rusa se, vidim, bune, oni bi, izgleda, hteli da se pominju samo balet i arhitektura, a da tamna strana ruske emigracije u Srbiji ostane zanavek tajna.
 
Koliko je bilo teško piscu da uđe u ulogu scenariste koji razvija radnju iz epizode u epizodu?
 
Meni nije, jer sam se ranije bavio stripom. Film je mlađi brat stripa i mnoge ključne stvari u filmu preuzete su iz devete umetnosti. Naravno, nisam pisao scenario sam, kolege su tu dosta doprinele. I nadzornik radova u vidu Dragana Bjelogrlića.
 
U romanu „Olujni bedem“, bavite se opsadom Niša i bitkom na Pločniku, koja se desila tri godine pre Kosovskog boja... Ova tema vam je, čini se, pružila posebni podsticaj da se razmahnete... Koji je bio značaj bitke na Pločniku?
 
Koliko je ta bitka bila značajna i koliki je to bio poraz Osmanlija govore dovoljno dve stvari: prvo da im je trebalo tri godine da se od toga oporave i ponovo napadnu Srbiju, a drugo da su bukvalno zabranili da zapisi letopisaca i drugi izvori iz tog vremena dopru do naučne i šire javnosti. Niš jeste pao te 1386, ali je vrlo brzo usledila odmazda Turcima koja je bila, u tom trenutku, njihov najveći vojni poraz u istoriji od kog su se teško oporavili.
 
Da li je bilo teško svesti mitske junake na realne ličnosti?
 
Nije, zato što sam u samom početku imao naum da skinem tu patinu mita i predstavim te ličnosti kao ljude od krvi i mesa, primera radi, Obilić u mojim romanima je moj junak, to nije onaj Obilić iz narodne pesme.
 
Paralelno sa stvarnim, u „Olujnom bedemu“ vodi se i drugi rat, akteri romana su i sukobljena kraljica rečnih duhova Naisa i peščani bliskoistočni demon Ifrit... Šta mislite, zašto savremene čitaoce, u svetu u kome im je sve nadohvat klika na telefonu, privlače takve kombinacije?
 
Ako imamo u vidu da moji umetnički uzori idu dalje od književnosti, ka filmu, mitologiji, stripu..., sasvim je logično da im takva vrsta mešanja žanrova ide na ruku i prihvataju sve to što pišem kao nešto „svetsko, a naše“.
 
Najavili ste da ćete se u narednom romanu baviti Kosovskim bojem. U kom tonu će biti pisana ta knjiga?
 
Iskreno govoreći - ne znam. Dok dođem do tog četvrtog toma petoknjižja možda prođe šest-sedam, možda i deset godina. Jedino što znam jeste da će se ta knjiga zvati „Carstvo nebesko“. Pre nje ću napisati roman „Učitelj mačevanja“, za koji već imam vrlo jasnu ideju kako će izgledati sižejno i poetički. Ja se ne bavim isključivo ovim serijalom već pišem i neke druge stvari.
                
 
Koja su dela iz ovogodišnje produkcije ostavila poseban utisak na vas?
 
„Priča o Jangu“ Uroša Petrovića, „Prave Beograđanke“ Igora Marojevića, „Besmrtna prethodnica“ Slaviše Pavlovića i jedan vrlo bitan roman koji se prvi put u našoj književnosti bavi kraljem Milanom Obrenovićem i njegovim odnosom prema Nišu, to je knjiga „Vrana u paunovom perju“ našeg Nišlije Vladimira Vučkovića koja je izašla u izdanju Službenog glasnika.
 
Autor: A. Gojković
Izvor: Narodne novine