Dejan Stojiljković: „Mi smo ponavljači, a istorija je stroga učiteljica“

Novi roman „Olujni bedem“ („Laguna“) Dejana Stojiljkovića, nastavak romana „Duge noći i crne zastave“, objavljen je pre deset dana, a u štampi je već drugo izdanje.

Može li ovaj drugi roman iz petoknjižja da se čita zasebno?

Može da se čita bez obzira na prvu knjigu, mada je poželjno da se pročita i prva jer se pominju neki momenti, ali ona je kao narativ zaokružena. Počinje opsadom Niša i završava se bojem na Pločniku.

Da li se boj na Pločniku zaista dogodio? Postoje li istorijski podaci?

Desio se definitivno, iako je bila velika polemika povodom toga. Zbog nečega se Murat vratio podvijena repa, a mogao je tako da se vrati jedino ako je dobio batine. Dobio je šamarčinu, vratio se pokunjen i trebalo mu je tri godine da ponovo okupi vojsku. Znači, jasno je da je bilo te bitke, a siguran sam da je bila na Pločniku.

Jesmo li mi više mitomani ili držimo do istorijskih činjenica?

Više smo mitomani. Mi smo strašno narcisoidan narod. Preskočili smo pad Niša, kroz te narodne pesme smo preskočili i neke druge stvari, a pevamo samo o tome kako smo veliki junaci i veliki mučenici, sve je to ukrašeno nekim lovorikama. Uvek tražimo neko opravdanje da bismo držali sebe kao najveći, najlepši, najstariji, nebeski narod...

Razdvajajaš li ti mit od istorije u svojim knjigama?

Ne opterećujem se time. Kada mi odgovara mitska podloga, ja to koristim. Na primer, glavni junaci: Kosančić, Toplica i Obilić su pre svega mitski junaci. Knez Lazar, Vuk Branković i Murat su istorijski likovi, ali kad mi šta odgovara ja tako biram i pravim miks.

Knjigu si pisao u konsultaciji sa istoričarima. Šta je tebi bilo najzanimljivije istražujući materijal za ovu knjigu?

Meni je najfascinantnija bila ta sufijska filozofija i njihovo shvatanje sveta. To mi je bilo neverovatno. Te crne zastave iz mog prvog romana, to je u stvari ova zastava ISIS koju imamo danas. Kada čitate, recimo, izveštaj koji jedan od velikana šalje u Jedrene i pismo Murata Alibegu, vidite da je to vrlo slično današnjim saopštenjima ISIS-a. To su đavolovi sledbenici, nevernici... Oni o hrišćanima govore bukvalno na isti način i njihov cilj je da nas unište i oni su sa tim verskim ubeđenjem išli u rat, da postanu šehidi. Murat je proglašen šehidom, a šehid je svaki od ovih bombaša samoubica. Znači, ništa se nije promenilo od te Muratove invazije, odnosno njegovog svetog rata do ovog sada koji vodi ISIS. To je ista terminologija, isti su verski i religijski motivi, isti koreni, pa čak i vizuelno, ta zastava koju su nosili, recimo, u Kosovskom boju, to je ista ova zastava koju možemo danas da vidimo. Ta surovost i taj fanatizam su takođe potpuno isti. Današnji islamski fundamentalisti žive u srednjem veku i ovo što sada imamo to je počelo pre hiljadu godina. Nije počelo američkom invazijom na Bliski istok, ne, to je počelo još pre turske invazije na Evropu. Istorija je taj cikličan proces koji se stalno ponavlja, mi se vrtimo ukrug, a samo se neki detalji razlikuju dok se suština ne menja.

Zašto onda ništa ne učimo iz istorije?

Pa neki narodi uče. Evo, Švajcarci su naučili, Amerikanci su naučili od Rimskog carstva. Amerikanci su posle razornog građanskog rata rekli da se više nikada rat neće voditi na njihovoj teritoriji. I nije se vodio nikad više! Oni su preuzeli doktrinu „preventivni napad”, što je, u stvari, rimska doktrina. Rimljani su stalno gurali granice što dalje od Rima i umesto da čekaju da njih napadnu Dardanci ili Germani, oni prvi napadnu pod izgovorom da hoće da ih civilizuju ili šta već. To isto radi sad i Amerika. Oni su naučili od starog Rima. Mi, nažalost, vrlo malo učimo.

Možda nemamo dovoljno podataka iz srednjeg veka?

To je mistifikacija. Postoje podaci. Ako vi imate podatke koje poklone je dao Stefan Nemanja Fridrihu Barbarosi, a navedeno je da mu je dao čak i dve foke koje su, valjda, doterali iz Dubrovnika, ako imate šta se jelo na dvoru kralja Milutina, ako imate, recimo, sačuvan detaljan zakon o rudnicima despota Stefana, onda znači da to postoji i iz toga možemo nešto da naučimo. Despot Stefan je mogao tako moderan zakon da napravi u srednjem veku, pa što mi danas ne možemo da napravimo normalne zakone nego imamo razne probleme i budalaštine? Mi ne učimo, mi smo ponavljači, a učiteljica je stroga.

Osećaš li tremu pred emitovanje serije „Senke nad Balkanom” gde si jedan od scenarista?

Naravno da osećam jer je to moj prvi rad takve vrste, ali imali smo testove u Sarajevu, Nišu i Makedoniji i odlično je prošlo. Stvarno verujem u taj projekat. To je bilo nešto najkompleksnije i najnapornije što sam ikada napisao, ali sa velikim zadovoljstvom sam to završio i kada sam video prvu epizodu, bio sam fasciniran. Radujem se zaista i da radim drugu sezonu i treću, bože zdravlja, pa da svake nedelje uveče u osam sednem i da gledam svoju seriju. To će mi biti pravo zadovoljstvo.

Šotrin knez Lazar i moj nisu isti

Kosovski boj je bio samo jedna bitka u jednom dugom ratu. Mnogo je značajnija i presudnija bila Marička bitka jer smo mi tu izgubili carstvo, a ne na Kosovu. To je bilo 1371, a kraj tog rata bi verovatno bila 1459, kada su Turci ušetali u Smederevo. Posle Kosovskog boja mi imamo jedan zlatan period pod despotom Stefanom, koji je, nažalost, toliko skrajnut jer je taj mit o Kosovskom boju toliko jak. A kada smo kod mita, ono što sam ja hteo da izbegnem u odnosu na Šotrinog kneza Lazara iz filma „Boj na Kosovu” jeste da se ide u neku metafiziku. Ja sam hteo da ga približim običnom čitaocu. Našao sam taj podatak da je imao sina koji je rano umro i tuga jednog oca za detetom je nešto sa čime može da se identifikuje savremeni čitalac. Malo je teže da se identifikuje s onim Šotrinim Lazarom, koji priča potpuno iracionalno neke stvari, baca stihove... Ide na njega velika turska vojska, a on razmišlja o metafizici. Naravno da nije tako bilo, on je čovek opremao vojsku, spremao se za tu bitku... – kaže Stojiljković.
 
Autor: Neven Džodan
Izvor: Blic