Dejan Stojiljković: Da bi nam bilo bolje, svako od nas pojedinačno mora da bude bolji

Niški pisac i scenarista stripova i serija Dejan Stojiljković, autor čuvenog romana „Konstantinovo raskršće“, objavio je novi roman „Dukat za Lađara“, treći deo iz petoknjižja inspirisanog čuvenim srpskim junacima u decenijama koje su prethodile Boju na Kosovu.



Sa autorom smo razgovarali o njegovom novom romanu, ali i projektima na kojima trenutno radi, kao i o tome kako provodi dane tokom pandemije koronavirusa.

Kada bi se „Dukat za Lađara“ posmatrao kao zasebno delo, a ne deo slagalice započete sa romanom „Duge noći i crne zastave“, koja bi bila tvoja preporuka čitaocima – zašto najviše treba da ga pročitaju?

Svakako svi oni kojima su se dopala prehodna dva nastavka „Duge noći i crne zastave“ i „Olujni bedem“, naročito oni koje zanima pozadina nekih događaja i istorija porodice Kosančić jer ovde su objašnjene neke stvari. Postoji flešbek scena koja se događa tokom Maričke bitke i koja za glavnog aktera ima Ognjena Kosančića, oca Ivana Kosančića, i nesrećnog srpskog kralja Vukašina Mrnjavčevića. Takođe, pošto je ovo kratki roman, dosta toga je sažeto i direktno, postoji obilje važnih informacija, prilično sam siguran da većinski ženski deo publike jedva čeka da vidi šta se dogodilo sa njihovim omiljenim junakom. Godinama dobijam poruke od čitateljki koje kažu da su zaljubljene u Ivana Kosančića, pa, eto, ovo je prilika da se zaljube još više.

Kako je počelo tvoje interesovanje za Ivana Kosančića koji polako u tvojim delima počinje da podseća na onog revolveraša iz Kingove „Mračne kule“?

Još u detinjstvu. Ja sam poreklom iz kosaničkog kraja, moja majka je rođena u selu Ivan Kula, tamo sam osamdesetih provodio letnje raspuste, imanje mog dede bilo je na brdu koje je preko puta ostataka srednjovekovnog utvrđenja za koje kažu da je pripadalo krajiškom vojvodi Ivanu Kosančiću. Slušao sam dosta legendi i bajki o tom div-junaku i pobratimu Miloša Obilića, a ima i dan-danas u tom kraju dosta toponima vezanih za njega. Reka koja protiče kroz taj kraj zove se Kosanica, postoji tzv. „Janin kamen“, koji je vezan za legendu o njegovoj sestri, a sa druge strane planine Radan, nedaleko od Bojnika, ima i selo Kosančić, odakle, je, prema narodnoj priči, bila Ivanova supruga. Naravno, moj Ivan Kosančić nije onaj Ivan Kosančić iz narodne pesme, čija je glavna karakteristika lepota i koji uhodi Turke pred bitku na Kosovu. Moja verzija tog junaka daleko je kompleksnija, pa mogu da kažem i pomalo mračna jer se radi čoveku koji je u neprestanoj borbi sa sopstvenim demonima i od koga se neprijatelji plaše kao od crnog đavola.

Uvek me je zanimalo, kad se radi o oživljavanju tzv. epohe, kako dolaziš do saznanja ili ideja o tome kako su ljudi tada govorili – od plemstva do plebsa, čuješ li njihove glasove i narečja u glavi?

Ja imam jednu prostu filozofiju u radu: kad nešto ne znam – pitam onog ko zna. Dakle, rekonstrukcija epohe se radi tako što pitaš stručnjake za istu, bilo da se radi o srednjem veku, Drugom svetskom ratu i poznoj antici. Na moju sreću, u našoj zemlji ima dosta pametnih i učenih ljudi koji znaju to što ja ne znam. Ne mislim, naravno, na šarlatane poput Deretića i sličnih, već na ozbiljne naučnike poput, recimo, profesora Radivoja Radića, našeg najvećeg živog vizantologa, čije knjige su veoma dragocen izvor.

Pitam te ovo, zato što je Klajv Barker u jednom intervjuu pričao kako dok piše sve vreme govori naglas glasovima svojih junaka, toliko se unese u to, da ga je žena često opominjala da se stiša zbog komšija, jer će pozvati policiju. Imaš li ti neku sličnu „radnu naviku“?

Ne baš. Ja kad nešto napišem, desi se da to posle izgovara Žarko Laušević... Ili Dragan Bjelogrlić. Ili Goran Bogdan. Ili Tika Stanić. Ili Nebojša Dugalić. Da ne nabrajam... Šta ćeš i gde ćeš bolje? Barker nije imao sreću da radi sa tako dobrim glumcima, mučenik. A koliko je meni poznato, on nema ženu nego muža.

Vidi se da si prilično, i iz zvaničnih izvora, istraživao istoriju vremena u koje si smestio radnju svoje knjige(a), ali, opet, deluje da je mašta ta koja odnosi prevagu nad činjenicama. Kako zapravo nivelišeš priču, tj. kako kombinuješ podatke iz zvaničnih istorijskih izvora sa svojim doživljajem ovog perioda naše istorije?

Ono što ja radim je, u stvari, neku vrsta rekonstrukcije mita. Dakle, prvo kombinujem legendu i istoriju, a onda nadograđujem i to je prosto jedno poigravanje koje zna da bude dosta zabavno. A i sama naša istorija je vrlo inspirativna, to što se u Srbiji dogodi u periodu od dvadeset godina Švajcarcima se ne desi za dva veka. To je ujedno i naš usud, da stalno živimo u „zanimljivim“ vremenima. Pa pogledaj samo šta je moja generacija, rođeni sedamdesetih, preturila preko glave do sad?

Vremena o kojima pišeš behu mračna, ali stiče se utisak da naša prošlost obiluje uglavnom tamnim tonovima – od sivih ka crnim. Kako bi ti objasnio ovakav splet okolnosti, jesmo li ikada imali neku eru svetlih boja?

Naravno da jesmo. Ja sam živeo u jednoj takvoj eri, to su – osamdesete. Ali to je, pokazalo se, bila neka vrsta utopije, iluzija u koju smo verovali kolektivno. Sve to lepo došlo nam je devedesetih na naplatu a neke stvari plaćamo i danas. U istoriji je tako, baš kao i sve druge države i narodi i mi smo imali uspone i padove. Nikad situacija nije bila idealna. Ali bilo je dobrih perioda, recimo zlatno doba Srbije pod despotom Stefanom Lazarevićem, kada je Beograd postao prestonica, država bila stabilna, raslo prosvetiteljstvo... Onda jedan period pod kraljem Milanom Obrenovićem kada je Srbija postala moderna evropska država, kada je uvedena železnica, elektrifikacija, doneti važni zakoni poput onog o slobodi štampe. Srbija, nažalost, odavno nema vladare sa tako jakom i jasnom vizijom kakvi su bili Stefan Visoki i kralj Milan.

Mogu li se u epsku fantastiku i horor utisnuti i neke univerzalne poruke koje su primenljive i na današnje doba, tačnije – koje bi to poruke mogle biti?

Epska fantastika je kao i svi drugi književni žanrovi, tako da i u okviru nje mogu da se šalju poruke i naravoučenija. Tirion Lanister iz „Igre prestola“ u jednom trenutku kaže: „Ja pijem i znam stvari“. Pa to je jedan od najboljih momenata u književnosti gde neki junak definiše sebe. Skoro kao kad Ilija Čvorović u „Balkanskom špijunu“ drži onaj monolog: „Ako me se sete na Dan bezbednosti“ ili kad glavni junak „Zapisa iz podzemlja“ od Dostojevskog na samom početku romana čitaocima saopšti: „Ja sam bolestan čovek... Zao čovek“. i na taj način daje svojevrsnu dijagnozu čitavom čovečanstvu. Ili kad Nil Gejmen napiše: „Vaseljenja ima velike zalihe noći“. Ili, još bolje, nešto što se da prepoznati u današnjoj Srbiji, naročito među ostrašćenim ljudima opsednutim dnevnom politikom: „Mene plaše ljudi koji su ubeđeni u sopstvenu pravičnost. Oni koji znaju kako da se ponašaju i šta njihovi susedi treba da rade da bi bili na strani dobra.“ Ako to nije univerzalna poruka, ja ne znam šta je.

Čini se da se opet nalazimo u vrlo mračnoj eri u kojoj hara neka vrsta moderne kuge; da li ti ovaj period, kao piscu, deluje interesatno da u budućnosti bude pretočen u neki roman?

Već sam pisao nešto na tu temu, ali pre nego što je izbila pandemija. Radi se o noveli „Iris“ koja je objavljena na platformi BookMate u dva dela. U njoj se desio smak sveta i jedan od razloga za to je i pandemija smrtonosne zarazne bolesti. Sve to se desilo kao rezultat čovekove težnje da bude besmrtan i tu ima dosta tih biblijskih analogija i alegorija a uz sve to je glavni junak anđeo čiji zadatak je da pronađe novu Nojevu barku koju su za sebe napravili belosvetski bogataši u projektu šifrovanog imena „Iris“. Međutim, ispostavlja se da Iris uopšte nije nikakav projekat niti postrojenje već – osoba. To je ta poruka, da jedino čovek može da spasi drugog čoveka, kao što je to oduvek bilo i da je smrt sastavni deo života, nešto sa čime treba da se pomirimo i kao pojedinci i kao civilizacija. To je jedna i od poruka mog novog romana „Dukat za Lađara“.



„Dukat za Lađara“ je deo slagalice koju, kako si najavio, nastavljaš romanom „Učitelj mačevanja“, možeš li malo podrobnije da opišeš ovaj projekat i na koji način planiraš da ga završiš?

U pitanju je petoknjižje. Znam da su sad među mlađim kolegama popularne trilogije i da svako kad završi srednju školu, i kad se odluči da postane pisac jer nema pametnija posla a ima instaliran tekst procesor na računaru, počne odmah sa romanom koji je prvi deo trilogije, pa tako redom... Dok ne shvati da biti pisac nema veze sa tim da li si dobro nabildovan i kakve tetovaže si uradio na leđima. Nije to lak posao, ali pošto ne mogu da izbacim sto kila na benču, moram da se zadovoljim činjenicom da mogu na dnevnoj bazi da izbacim deset hiljada karaktera sa proredom, što nije stvar za zanemarivanje. Sad sam negde na pola puta, tri dela su gotova, ostalo je još dva. „Učitelj mačevanja“, to će biti priča o Ivanu Kosančiću na dvoru kneza Lazara gde postaje učitelj mladom kneževiću Stefanu, a onda sledi veliko finale – roman „Carstvo nebesko“ čija je centralna tema bitka na Kosovu. Mislim da ne mora da napominjem kako će većina junaka poginuti u toj bici?

Pored toga, najavio si i svojevrsan nastavak „Leve strane druma“, dokle si stigao sa tim projektom koji mnogi s nestrpljenjem očekuju s obzirom na to da je ova zbirka priča doživela nekoliko izdanja i pobrala sve simpatije? Može li ova knjiga dobiti ekranizaciju, čini se da bi bila pravi kandidat za srpske „Mućke“, kako je mnogi i nazivaju?

Ne bih ja to nazvao „projektom“, taj termin je adekvatniji za arhitekte i pevaljke. Ja pišem knjige. „Leva strana druma“ je nešto dosta drugačije od istorijskih i žanrovskih romana i priča po kojima sam poznat. To je realizam zasnovan na mnogim autobiografskim elementima, priča o odrastanju u jednom Nišu i Srbiji kojih više nema, priča o tegobnim godinama krize, tranzicije, o jednoj generaciji kojoj je dosta toga oduzeto. Ali i priča sa dosta spasonosnog humora, tipičnog za nas južnjake, i sa dosta optimizma, što je paradoksalno. Trenutno radimo na scenariju, ima tu i novih priča koje su zasnovane na nastavku knjige, neke od tih priča poput „Sićevo Burning“ i „Doživeti stout“ su već objavljene na servisu BookMate. Tražimo izvršnog producenta, budžetiramo celu stvar, a jedino što je izvesno jeste da će glavnog junaka, moj alter-ego, tumačiti niški glumac Milivoje Miša Stanimirović, poznat po ulozi Pekmeza u seriji „Senke nad Balkanom“.

Istovremeno si i scenarista „Senki nad Balkanom“, kako uspevaš da uklopiš sve ove projekte i da li je pisanje za televiziju bitno drugačije od rada na romanima i pripovetkama? Ima li na vidiku nekih novih TV i filmskih projekata?

Sarađujem, trenutno, na scenariju za film i TV seriju o Tomi Zdravkoviću. Bjela me gnjavi na dnevnoj bazi, jer po starom dobrom običaju, voli da dorađuje, prepravlja, menja... Ali to je njegov, da ga tako nazovem, kreativni manir. Iz takvog jednog haosa su nastale „Senke“ i „Montevideo“... Producentska kuća FireFly koja je radila seriju „Tajkun“ snimaće sledeće godine seriju „Konstantinovo raskršće“, a postoje neki preliminarni dogovori da se radi treća sezona „Senki“ koja bi se događala 1937. Za jednu producentsku kuću već skoro godinu dana razvijam seriju o kralju Milanu i Nišu iz tog vremena neposredno nakon oslobođenja, to će biti kombinacija visoke politike i satire sa toplom, porodičnom pričom.

Kako provodiš vreme u doba korone, šta čitaš, šta slušaš, čemu se nadaš?

Provodim vreme u radu. Za nas pisce je bar lako, sve možeš da uradiš od kuće. Pošto sam audiofil, tj. kolekcionar gramofonskih ploča u audio diskova, na raspolaganju imam dosta dobre muzike. Dok ovo pišem, na gramofonu je album „Technique“ mančesterske grupe New Order. Čitam priče iz antologije „Pre vremena čuda“ gde su domaći pisci priložili ostvarenja inspirisana likom i delom Borislava Pekića, a nedavno sam završio biografiju Dž. R. R. Tolkina. Nadam se da će ovo sve uskoro da prođe, pandemija i sve oko nje, i da ćemo moći da se vratimo u normalu, nažalost, biće ozbiljnih posledica. Neke od njih, pre svega psihopatološke prirode, će ostati, primećujem da je dosta ljudi, da se izrazim u slengu – „prslo“ tokom izolacije i da im je izlazni ventil agresivonost i paranoja. Uz sve to imamo sumanute teorije zavere o 5G mreži, vakcinama, čipovanju i šta ti ja znam i, naravno, za Srbe i Balkance, tipičnu navučenost na dnevnu politiku i isprazno strančarenje zbog koga nam se svojevremeno čudio Arčibald Rajs i to prokomentarisao rečima: „Vaš narod je veliki ljubitelj političkih svađa“. U ovoj zemlji se, izgleda, ništa ne menja, čak ni posle sto godina. Ljudi ne shvataju prostu istinu: da bi nam bilo bolje nije dovoljno skloniti one koje smatramo lošim, a to su, po nekoj staroj dobroj inerciji i običaju – političari, već treba svako do nas pojedinačno da bude bolji. Međutim, ne verujem da su balkanski narodi spremni i sposobni za takvu vrstu preumljenja. Pritom zaboravljamo činjenicu da nam svi ti političari koje toliko preziremo nisu pali s Marsa nego su naši, proistekli su iz ovog naroda, i što reče jedan moj prijatelj psihijatar, predstavljaju tipičan primer našeg narodnog karaktera, naročito kada su mane u pitanju. Zato smo i toliko kivni na njih jer su oni, često, naš odraz u ogledalu, samo što nam sujeta i narcizam, koji nam nikad nisu manjkali, ne dozvoljavaju da to priznamo. Ovde na jugu se kaže: „Kakva svinja – takva mast, kakav narod – takva vlast.“ Voleo bih i ja da imam premijera kao što je kanadski i ministre kao što su oni na Novom Zelandu, ali to ne biva. I to je jedan od balkanskih apsurda, hoće ljudi nemački red, britanske institucije i švedski standard – ali pod uslovom da i dalje ostanu Balkanci.

Autor: Dejan Katalina
Izvor: espreso.rs