VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Dejan Stojiljković: Čoveku nisu potrebni ni anđeli ni demoni, dovoljna mu je sopstvena destruktivna priroda

Dejan Stojiljković iz Niša je jedan od najčitanijih savremenih srpskih pisaca. U ovim danima izolacije i borbe sa koronavirusom, za našu rubriku „Kulturno“ govorio je o aktuelnoj situaciji, rodnom Nišu i svom književnom stvaralaštvu.



Autor je romana „Konstantinovo raskršće“, „Duge noći i crne zastave“, „Znamenja anđela“, „Kainov ožiljak“ (u četiri ruke, sa Vladimirom Kecmanovićem) i „Olujni bedem“, zatim proznih zbirki „Leva strana druma“, „Low Life“ i „Kišni psi“.

Zajedno sa piscem Vladimirom Kecmanovićem i strip crtačem Draganom Paunovićem objavio je ilustovanu trilogiju o Nemanjićima koju čine knjige „U ime oca“, „Dva orla“ i „U ime sina“.

Jedan je od scenarista serije „Senke nad Balkanom“, u režiji Dragana Bjelogrlića. Za roman „Konstantinovo raskršće“ ovenčan je nagradom „Miloš Crnjanski“.

Kako vi kao pisac vidite aktuelnu situaciju u kojoj se nalazi naša zemlja, ali i čitav svet u borbi sa epidemijemom koronavirusa?

Nisam siguran koliko je moje mišljenje kao pisca u ovom trenutku bitno i kompetentno, ali imam poverenja u stručne ljude koji nas „vode“ kroz ovu krizu.

Tu sam sličnog stava kao Jirgen Klop, trener Liverpula, svako treba da radi svoj posao i da prepusti stručnim ljudima da odlučuju o stvarima u koje mi ostali nismo upućeni. U kriznim situacijama nema mesta za neučinkovito pametovanje.

Kada vidim kakva je situacija u drugim zemljama, naročito u Italiji i Španiji, shvatam da smo mi ipak mnoge mere preduzeli na vreme i efikasno. Naročito je impresivan napor i odgovornost medicinskog osoblja, policije i vojske. Verujem da su mnogi koji godinama isprazno mantraju da nam ne treba vojska konačno shvatili da je ona jedan od stubova države i da ne služi samo kada izbije rat.

Takođe, nadam se da će se nakon ovog mnogo više ulagati u zdravstveni sistem nego do sada.

Kolika je moralna odgovornost pojedinca i šta može svako od nas da učini na ličnom planu?

Svako polazi od sebe. To nam je lekcija. Mentalitet ljudi na Balkanu se često svodi na dve čuvene rečenice: „Drugi je kriv“ i „Država da uradi nešto“. E, pa ne može tako. Ako nekog zaraziš Kovidom, ti si kriv. A država, to smo mi. Svako od nas. Pojedinačno i zajedno, a ne samo oni koji su vlast i birokratski aparat.

Ljudi ovde često vole da delegiraju odgovornost, da brišu ruke od svega, da čak i za lične probleme, neuspehe i neostvarenost uvek krive nekog drugog, političare, lekare, činovnike, pevače, glumce, pekare... Zato po društvenim mrežama toliko besnih, ostrašćenih „upirača prstom“, koji, kao sa Olimpa, ubeđeni u svoju moralnu i intelektualnu superiornost, upiru optuživački prstom i govore: „On je kriv“, „Ona je kriva“, „Trebalo je ovako ili onako“...

To ludilo, videli smo, zna da ode toliko daleko da se ukazuje na frizure i stil oblačenja uglednih epidemiologa, sprda se sa javnim ličnostima obolelim od korone u stilu „ako mu je, sad neka vidi kako je“, likuje se nad tuđom nesrećom, raspredaju se belosvetske zavere i sumanute teorije, pada u religijski i ini fanatizam...

Naravno, politikanstvo i strančarenje nije prestalo, samo je dobilo novi oblik i drugačije teme. Ova epidemija je, nažalost, kao na skeneru, pokazala kakav je jedan deo našeg društva. Kada sve ovo prođe, a proći će, možda ćemo i naučiti nešto iz svega.

A možda će, baš kao i mnogo puta u prošlosti ovih prostora, sve ubrzo postati „voda ispod mosta“.

Kako Niš živi ovih dana budući da institucije kulture ne rade? Da li su se ustanove kulture organizovale da svoje sadržaje na drugačiji način ponude građanima?

Nišlije su uglavnom disciplinovane, većina građana je shvatila situaciju ozbiljno, i u skladu sa tim se ponašaju. Postoje, naravno, neki neodgovorni pojedinci, ali to su retki slučajevi.

Ustanove kulture su se prilagodile novonastaloj situaciji. Narodno pozorište, na primer, na svom sajtu radi striming predstava. Mnogi niški umetnici se od kuće trude da olakšaju sugrađanima teške i duge dane izolacije, pisci objavljuju svoje romane u nastavcima, muzičari su naročito aktivni...

Nedavno je Dejan Najdanović Najda, pevač grupe „Smak“, odradio jednočasovni koncert iz svoje dnevne sobe.

Ovih dana je objavljena luksuzna edicija „Senke nad Balkanom“ od pet knjiga. Prva knjiga o Mustafi Golubiću je vaše autorsko delo. Da li ste ponosni na posao koji ste uradili kao scenarista serije?

Ponosan sam na svaki posao koji sam radio, na svaku objavljenu knjigu i napisan scenario. „Senke“ nisu izuzetak. Naročito sam ponosan na serijal Istorija Niša, čiji sam scenarista a čija prva sezona je nedavno išla na javnom servisu. Nadam se da ćemo na jesen gledati i drugu.

Za vas kažu da ste najbolji promoter Niša. Istražujete i pišete o svom rodnom gradu i otkrivate sve ono što je zaboravljeno. Bogata istorija Niša i njegovi znameniti ljudi našli su svoje mesto u vašim romanima, strip izdanjima, televizijskim serijalima. Otkuda tolika posvećenost našoj prošlosti, posebno mitovima?

Pošto smo sagradili kuću na drumu, istorija nas nije milovala i, nažalost, nije nas mimoišla nijedna kataklizma koja je zadesila ovaj deo sveta. Tako je i Niš grad koji je bezbroj puta rušen i građen pa opet rušen... U dvadesetom veku – čak tri puta. Taj galimatijas događaja, ličnosti, legendi, to je nešto vrlo inspirativno za pisca istorijske fikcije.

Pogledajte samo šta se sve desilo tom gradu u samo dve stotine godina, od bitke na Čegru do danas, to je materijal za desetine romana. Nadam se, iskreno, da će Niš konačno dobiti i neku istorijsku seriju ili film, jer to zaslužuje, da ne budemo samo poznati po Zoni i Ivkovoj slavi.

Napisali ste roman „Konstantinovo raskršće“ i tekst za predstavu „Konstantin“ koja je izvedena u niškom Pozorištu, a posebno je zanimljivo vaše strip izdanje „Konstantinovo raskršće“. Šta Konstantin predstavlja za Niš i možete li nam ispričati neku manje poznatu priču o njemu koja je vezana za Niš?

Konstantin je jedan od najvećih vladalaca, vizionara i reformatora u istoriji civilizacije i on je, bukvalno, simbol Niša i najznačajnija osoba koja se rodila u njemu.

Ipak, verujem da malo ko zna da on nije svetac zaštitnik Niša već je to – sveti Prokopije, čije mošti su bile u gradu do turskog osvajanja 1386. što sam, između ostalog, opisao u romanu „Olujni bedem“.

Druga zanimljivost je da je Konstantin ozbiljno razmatrao Niš kao prestonicu čitavog carstva, ko zna kakva bi istorija grada bila da nije mesto njega izabrao malo naselje na Bosforu koje je kasnije dobilo ime Konstantinopolj, a danas ga znamo kao Istanbul.

Kako provodite vreme u izolaciji, o čemu razmišljate ovih dana, da li pišete?

Nije mi prvi put da sam u sličnoj situaciji, tako da mogu da kažem da sam dobro „utreniran“. Sa samo devet godina sam preležao reumatsku groznicu, to je bilo moje prvo  iskustvo sa izolacijom, bolnicom, bolestima.

Onda su došle devedesete, kriza, siromaštvo, na kraju te decenije, i agresija NATO pakta, bombe... Nakon toga sam otišao u vojsku, samo desetak dana pre atentata na premijera Đinđića, tako da me je vanredno stanje zateklo u stroju. Posle toga sam bio prekomandovan u Kopnenu zonu bezbednosti, pošto sam bio pripadnik Prištinskog korpusa.

Znam kako su dugi i beli danu u bolničkom krevetu, znam kako je biti u podrumu dok te gađaju bombama, znam kako je spavati u prostoriji sa još 60 drugih ljudi, poznato mi je kako je biti na straži u planini, bez struje, tekuće vode, sa ograničenim sledovanjima hrane...

Tako da mi sve ovo ne pada teško kao mnogim drugima. Životno iskustvo me je očeličilo. U izolaciji dosta čitam, gledam filmove i serije, slušam muziku...

Pratim šta se dešava, ali se trudim da ignorišem tabloide i društvene mreže koje su izvor dezinformacija i negativne energije. Naravno, pišem svakog dana i prilično sam produktivan.

Radim simultano na scenarijima za stripove i serije, pišem i kratke priče a upravo sam završio rukopis kratkog romana „Dukat za lađara“, koji je nastavak romana „Olujni bedem“. Trudim se da razmišljam pozitivno i ne budem fatalista i pesimista.

Mnogi pisci su velike epidemije koristili kao motive za svoje romane, mislim na Kamija, Saramaga, Pekića, Žurića. Da li vam situacija u kojoj se nalazi svet ne liči na jedan dobar scenario za roman?

Pisaće se o svemu ovome, snimaće se filmovi, serije... Baš kao i o svim velikim kataklizmama i lomovima u istoriji civilizacije. Meni lično je i do sada dosta inspirativna bila sama tema apokalipse tj. smaka sveta koja se provlači kroz istoriju čitave civilizacije. Nema kulture ili nacije koja nema neki svoj mit o smaku sveta, od nordijskog Ragnaroka do biblijskog Potopa.

U jednoj mojoj priči, objavljenoj pre nekoliko godina u zbirci Kišni psi, svet je satrt epidemijom i ratovima, Beograd je potopljen, a Niš je postao prestonica Srbije. U drugoj, bezimeni anđeo hoda uništenom zemljom kao svojevrsni hroničar pada čovečansta i uzroka za taj pad kao što su: pohlepa, bahatost, otuđenost, bezočna eksploatacija prirode, surovi korporativni kapitalizam, društvo spektakla...

Taj anđeo u jednom trenutku kaže da će smak sveta doći onog trenutka kada u ljudima iščezne poslednje sećanje na Raj. S druge strane, Ivan Kosančić u mom romanu „Duge noći i crne zastave“ tvrdi da anđeli nikad neće prestati da šapuću, tj. da nas štite.

Nažalost, problem sa današnjom civilizacijom jeste u tome što čoveku, izgleda, ne trebaju ni anđeli ni demoni, dovoljna mu je, vidimo, sopstvena destruktivna priroda.

Na kraju razgovora šta predlažete za čitanje u ovom periodu izolacije?

Ne bih ljudima da predlažem dela koja su sad „aktuelna“, kao što je Kamijeva „Kuga“, recimo, već mislim da je ljudima potrebna određena doza eskapizma i mašte koja će ih bar malo izolovati od surove stvarnosti.

S tim u vezi, predlažem sledeće knjige: „Kaput od mahovine“ – Stefana Tićmija, „Srodne duše“ –Vladimira Vučkovića, „Sunce ovog dana“ – Vladimira Pištala, „Zvezdana prašina“ – Nila Gejmena, „Maslačkovo vino“ – Reja Bredberija, „Silmarilion“ – Dž.R.R. Tolkina, „Sto godina samoće“ – Gabrijela Garsije Markesa, „Leva ruka tame“ – Ursule Legvin i „Hadrijanove memoare“, moje omiljene spisateljice Margerit Jursenar.

Takođe preporučujem stripove koje objavljuju naši izdavači „Sistem komiks“, „Darkvud“ i „Veseli četvrtak“.
 
Autor: Sanja Milić
Izvor: Rts.rs
Odlomke i drugi sadržaje Dejana Stojiljkovića možete pronaći na autorovom sajtu.


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
intervju sa piterom frankopanom pandemija otkriva opasan nedostatak globalne kooperacije laguna knjige Intervju sa Piterom Frankopanom: Pandemija otkriva opasan nedostatak globalne kooperacije
04.06.2020.
Sva društva koja dožive neku tragediju sklona su da sebe vide kao žrtve nepravedne sudbine. Čovečanstvo je, međutim, kroz svoju istoriju bilo svedok brojnih pošasti. Crna smrt je, kako pišete u „Putev...
više
intervju sa peterom handkeom ja sam na ovom svetu da bih uživao laguna knjige Intervju sa Peterom Handkeom: Ja sam na ovom svetu da bih uživao
04.06.2020.
Intervju iz 2017. Kako se osećate danas? Da li ste srećni? Osećao bih se mnogo bolje kada bi ljudi prestali da me pitaju da li sam „srećan“. „Sreća“ je besmislena, kratka reč, koja mi ništa ne z...
više
specijaliteti iz titovog kuvara anje drulović u restoranu zadruga laguna knjige Specijaliteti iz „Titovog kuvara“ Anje Drulović u restoranu Zadruga
04.06.2020.
Predstojećeg vikenda, 5. 6. i 7. juna, restoran „Zadruga“ u Makenzijevoj 43, organizuje Dane Titove kuhinje. Vrhunski kuvari za vas spremaće neke od omiljenih specijaliteta koji su krasili raskošnu tr...
više
prikaz knjige broj 10  laguna knjige Prikaz knjige „Broj 10“
04.06.2020.
Veliki sam ljubitelj serijala „Noćna škola“ i sa velikim nestrpljenjem sam čekala da se pojavi ova „druga sezona“. U njoj bolje upoznajemo Grej, za koju se ispostavlja da je ćerka engleske premijerke,...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.