Dejan Stojiljković: Branko Miljković – od mita do istine

Ostavivši iza sebe najlepše pesme, čije stihove citiramo i danas, Branko Miljković ostavio je značajan trag u srpskoj poeziji. Osim njegovog stvaralaštva, već decenijama živi i interesovanje o njegovom privatnom životu i smrti. O tome kako se o njemu stvarala slika u javnosti i tome ko je on zapravo bio, razgovarali smo sa piscem Dejanom Stojiljkovićem, koji priprema roman sa ciljem da nam prikaže drugačiju sliku Branka Miljkovića.

Da li je polazna tačka Vašeg rukopisa bio život ili smrt Branka Miljkovića?

I jedno i drugo. Brankov život je bio zaista kratak – samo 27 godina, ali je za to vreme postigao mnogo. Njegova misteriozna smrt u Zagrebu 12. februara 1961. godine samo je dodatno utvrdila njegovu poziciju u književnosti – na neki čudan način, njegova smrt ga je učinila – besmrtnim. Činjenica da se i dan-danas ne zna šta se tačno dogodilo, dodatno stvara oreol te „ukletosti“ oko njega; opet, ostalo je u senci kakav je zaista bio za života. Kada vam neko pomene ime Branka Miljkovića, najčešće vam u misao dođe slika mračnog pesnika, u crnom kaputu, sa crnim šeširom nataknutim preko čela, ozbiljnog, turobnog, zagledanog u mrak sveta… Ali nije bilo tako. Branko je bio tipičan južnjak, Nišlija, Zaplanjac, po majci je bio poreklom Dalmatinac… Bio je pun života, gladan znanja i posedovao je više talenata. Umeo je da glumi, lepo da peva, bio je rođeni zabavljač… Voleli su ga prijatelji, naročito su ga obožavale žene, njegova erudicija bila je neverovatna za njegove godine, bio je prava enciklopedija raznovrsnog znanja, uz sve to išao je neukrotivi, divlji, vanserijski talenat, koji, baš kao i svaki dar, donosi sa sobom sumnju, autodestruktivnost, bes… Kao i svi geniji, Branko Miljković bio je kontroverzna ličnost. Samim tim je i njegova smrt predmet oprečnih tumačenja. Da li se ubio? Da li je ubijen? Zašto? Ko je kriv? Sa kim je otišao te noći? Da li su stihovi koje je pisao neposredno pred smrt zaista toliko proročki? Kao što nikad nećemo odgonetnuti do kraja tajnu života i smrti jednog Da Vinčija ili Mocarta, tako će i Branko ostati do kraja nerasvetljena tajna. Moj roman je pokušaj da se na određene aspekte njegovog života i smrti baci jedno novo svetlo, a publika će proceniti koliko sam uspešno to uradio.

Koliko se delo zasniva na činjenicama i istorijskoj građi, a koliko ga čini fikcija?

Ja pišem roman, dakle – delo fikcije. Baš kao u „Ratu i miru“ ili „Seobama“ ili, ako baš hoćete, romanu „Kainov ožiljak“, gde smo se Vlada Kecmanović i ja bavili Ivom Andrićem, činjenice i istorijska građa su temelj, a fikcija je nadogradnja. U romanu o Branku sam se u velikoj meri držao istorijskih događaja i fakata vezanih, ne samo za njegov život već i za istorijski trenutak u kome je živeo, ali je postojala potreba da se ispriča jasna i koherentna priča koja ima početak i kraj, glavu i rep, i gde će, između ostalog, da se istraži i Brankov unutrašnji svet. Čitaoci će svakako doznati dosta toga o njemu, mnoge stvari koje su bile retko pominjane i događaje za koje možda neće poverovati da su se zaista desili, ali moj cilj je bio da oživim Branka, da učinim uverljivim njega, i kao istorijski i kao književni lik, i vreme u kome je živeo. Biće to, dakle, i istorijski roman, i uzbudljivi triler, i fantazmagorični galimatijas na tragu Gejmenovog „Sendmena“ i mozaik-roman u maniru Dejvida Mičela, ali i priča o uspehu i padu, iskušenjima i promašenim ljubavima, političkim intrigama i umetničkom daru koji istovremeno može biti i blagoslov i prokletstvo.

Šta ste koristili tokom istraživanja?

Godinama unazad družio sam se sa Brankovim prijateljem iz detinjstva čika Vicetom Petrovićem (Vidosav Petrović, 1936–2017) autorom verovatno najbolje biografske knjige o Miljkoviću – „Pesnikov uzlet“. On mi je pomogao, kroz svoje priče, da sagledam jednog drugačijeg, da ga tako nazovem „apokrifnog Branka“. Vice je takođe priredio i izvanrednu knjigu „Branko Miljković u sećanju savremenika“ čije je jedino izdanje objavila niška Prosveta sredinom devedesetih. U toj knjizi mnogi Brankovi savremenici svedoče o njemu i vremenu koje su proveli sa njim: Draško Ređep, Zlatko Tomičić, Mira Alečković, Florika Štefan, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Žika Lazić… Zatim je tu jedna neobična knjiga Koste Dimitrijevića „Ubijeni pesnik“ koja ima podnaslov „Roman o Branku Miljkoviću“ ali se, realno, ne radi o romanu, već o dokumentarističkoj prozi koja je krcata raznim podacima, ne samo vezanim za Miljkovića već i za doba u kome je živeo. Kosta Lozanić je svojevremeno izdao knjižicu „Slike iz života Branka Miljkovića“, priču u 77 glava, tj. scena, jer je nastala na osnovu scenarija za nesnimljeni film. Katarina Rašić Mihajlović priredila je knjigu „Branko Miljković žar-ptica“ u kojoj ima dosta interesantnih dokumenata, članaka, isečaka iz novina… Verovatno najpoznatije monografsko izdanje je prigodna biografija koju je napisao Radovan Popović „Princ pesnika Branko Miljković“. Takođe, niški književni časopis Gradina, u čijem sam uredništvu bio do prošle godine, priredio je tri tematska broja o Miljkoviću. Izuzetno sam zahvalan niškom piscu Bati Stanojeviću koji mi je ustupio na čitanje doktorsku disertaciju svog oca Ljube Stanojevića, izvanredno, detaljno (i nažalost, do sada neobjavljeno) tumačenje Miljkovića i njegove poezije. Takođe, ljubazno osoblje legata Branka Miljkovića koji je u sastavu Narodnog muzeja u Nišu mi je otvorilo svoje arhive i postavke, na čemu sam im izuzetno zahvalan. To mi je omogućilo da „uđem“ u svakodnevni Brankov život, da spoznam u kakvom ambijentu je stvarao, šta je imao u ličnoj biblioteci, kako se oblačio, koje ploče je slušao na gramofonu… Naravno, imao sam prilike da razgovaram sa raznim svedocima i savremenicima, Brankovim drugovima iz gimnazije i sa studija, a i sa nekim ljudima koji nisu bili direktno vezani za njega, poput nekadašnjih upošljenika Službe državne bezbednosti. Istraživao sam živote Oskara Daviča, Milice Nikolić, ozloglašenog šefa Udbe Svetislava Stefanovića Ćeće… Možda je najteži izazov bio rekonstruisati epohu i duh vremena. Govorimo o Jugoslaviji koja je još bila država na svojim počecima, gde mladi ljudi nisu mogli da idu preko, niti dobiju pasoš, gde se pojavila crvena buržoazija, ali i veliki uticaj zapadne kulture, zemlji u kojoj su u isto vreme kada se snimao film „Ljubav i moda“ bile zabranjivane pozorišne predstave i džez muzika… Iščitavajući štampu iz tog vremena, otkrio sam jedan potpuno novi svet o kome moja generacija zna vrlo malo, a najviše sam saznao, ne iz oficijelne, režimske štampe (Borba, Politika…), već iz revijalne, poput, recimo Ilustrovane Politike i Duge.

Mislite li da će ovo delo promeniti mitološku sliku o njemu koja je decenijama stvarana?

Ne znam. Ta mitološka slika o Miljkoviću građena je pod patronatom države i Službe, a uz pomoć akademske zajednice i Partiji lojalnih državnih aparatčika i profesorčića neznalica, bukvalno – decenijama. Da li i kako može jedna jedina knjiga, pa još uz to – roman, da promeni nešto, videćemo. Branko je „kanonizovan“ između ostalog da bi se zataškala dešavanja vezana za njegovu smrt, a tu rabotu započeo je Petar Džadžić svojom skandaloznom knjigom „Branko Miljković ili neukrotiva reč“ koju je objavio samo četiri godine nakon Brankove smrti. Taj grobarski posao nastavile su i rade ga i dan-danas generacije školskih i univerzitetskih profesora koje papagajski ponavljaju Džadžićevu apsurdnu tezu i ne daju da se Miljković i njegova poezija izvuku iz kalupa u koji su gurnuti. Taj nekrofilski (a verovatno i naručeni) tekst doneo je sumanuti kanon o Miljkoviću kao mračnjaku koji se „drogirao smrću“ i koji, pošto je, jelte, po Džadžiću i drugovima iz Službe, bio „suicidalan“ i „neprevreo“, morao da skonča tako kako je skončao, nikako drugačije. I od tada imate tu sliku „ludog“ Miljkovića, kao da je statista iz nekog horor filma: mrak, smrt, raspadanje; a radi se, paradoksalno, o čoveku koji je pisao jezički i estetski prelepu poeziju i koji je autor jedne od najlepših ljubavnih pesama ispevanih na našem jeziku – „Uzalud je budim“. Zaljubljenog Miljkovića sanjara i zamišljenog Miljkovića filozofa zamenili su (i još ga menjaju) depresivnim Miljkovićem samoubicom. Po mom mišljenju – sa očiglednim namerama. Tako to bude kada genije dopadne šaka mediokritetima.

Da li je rad na ovom romanu promenio Vašu sliku o njemu i kako?

Da, umnogome je promenio moje viđenje Branka, a naročito njegove poezije. Čitajući je ponovo, tumačeći je kroz niz „ključeva“, a to su pre svega mitološke i filozofske postavke i njegovo traumatično detinjstvo provedeno u ratu, otkrio sam nove slojeve i značenja njegovih stihova. Prosto je neverovatno koliko bezvrednih i promašenih teorijskih tekstova je napisano o Miljkovićevoj poeziji i koliko akademci (čast izuzecima) blagog pojma nemaju i predstavljaju nam njegove stihove kao jedno, a oni su nešto sasvim treće. Najveći utisak mi je da je Miljković, toliko decenija kasnije, i dalje veoma moderan pesnik.

Kada možemo očekivati roman u knjižarama?

Roman će se pojaviti najverovatnije na jesen, u izdanju Lagune. Do tada možete pročitati odlomke na mom zvaničnom sajtu.

Autor: Lana Stanisavljević
Izvor: Bez limita