Dejan Stojiljković: Ako si ušao u ring, moraš da naučiš kako da primaš udarce

Dejan Stojiljković, prozni i dramski pisac, filmski i strip scenarista, jedan od najčitanijih savremenih srpskih pisaca, objavio je nedavno novu knjigu priča „Neonski bluz“ (Laguna), koja je i bila povod za ovaj praznični razgovor.



Zbirka „Neonski bluz“ objedinjuje tematski i stilski raznorodne priče, vremenskog opsega od starog Rima do današnjih dana, pisane različitim povodima i objavljene prethodno na različitim mestima. Među njima su i priče koje su nastajale po narudžbini ili zbog konkursa. Da li konkursi i povodi ograničavaju ili izoštravaju fokus pisca?

Zavisi od konkursa ili povoda. U konkretnom slučaju, kada je naslovna priča u pitanju, nju je naručio američki izdavač sa ciljem da prevashodno bude objavljena na engleskom jeziku. Takođe, postojala je tema i žanr kao uslov, jer se antologija u kojoj je objavljena zove „Belgrade Noir“. Naravno, meni je bilo lako da to napišem jer je noar jedan od mojih omiljenih žanrova, a Beograd poznajem maltene kao Niš. Lepo je što se forma pripovetke lagano vraća u srpsku književnost i zauzima mesto koje zaslužuje, predugo je dominirao roman i to je donelo poplavu skribomanije i kvazi pisaca koji štancaju razne triloge, tetralogije... Dobar pisac je onaj koji ume da se izrazi na dve strane a ne samo na trista.

Spadate u autore koji kroz svoja dela ostavljaju fine posvete onima koji su im (bili) važni, u književnom, muzičkom, prijateljskom smislu... I naslovna priča „Neonski bluz“ je priča sa posvetom...

Da, u pitanju je posveta mom dobrom drugu i niškoj gradskoj legendi Nebojši Saviću, Velikom Savi, pevaču grupe Fleke koju neki muzički kritičari smatraju najvažnijim rok bendom iz Niša ikad. Svojevremeno sam na jednu matricu napisao tekst koji je Sava trebalo da otpeva i da se ta pesma nađe na novom albumu Fleka. Nažalost, on se u međuvremenu razboleo i preminuo. Naslov pesme bio je „Neonski bluz“. Veličinu nekih ljudi vidimo tek kad odu. A otišli je dosta njih. Moja prethodna knjiga „Dukat za Lađara“ posvećena je Zoranu Pešiću Sigmi. Mnogo dragih i vrednih ljudi nas je napustilo u poslednje vreme, i jasno se vidi koliko kultura grada Niša, prevashodno, trpi zbog toga. Jer, realno, mnoge od njih nema ko da zameni. Sigma je bio najbolji urednik u istoriji časopisa Gradina koji izlazi još od 1900. godine. Sava je bio jedinstveni vokal, na razmeđi Igija Popa i Dejvida Bouvija, ne vidim, zaista, ko može da dođe na njihovo mesto. A neko mora.

I u ovoj knjizi čitalac sreće lik mističnog, mračnog i intrigantnog Nemanje Lukića iz „Konstantinovog raskršća“. Zbog čega se on izdvojio među vašim likovima, pa „putuje“ kroz različita prozna ostvarenja?

Mislim da je to prevashodno zbog toga što je vampir. A vampiri žive večno, pa samim tim mogu da budu svedoci raznih epoha. Nemanja je, uslovno rečeno, „mlad“ vampir, star tek nešto više od sto godina. Istovremeno je i jedan kompleksan i tragičan lik, što nije ni čudo, pošto sam ga pravio po uzoru na glavnog junaka „Dnevnika o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog. Planiram da se još bavim njime, u pripovetkama i stripovima, a pišem, lagano i bez žurbe, roman o njemu.

Kažete u pogovoru da „priča traži da bude ispričana“, „dolazi sama od sebe i zuji u vašoj glavi dok ne izađe napolje, kao pčela iz košnice“. Koja priča trenutno traži od vas da bude ispričana?

Ona o Branku Miljkoviću. O tom velikom čoveku i pesniku koga je vlast koja ga je proganjala i ubila, nakon smrti sterilizovala i pretvorila u mračnjaka opsednutog smrću. Primećujem da mnogi danas i dalje ne razumeju tu priču o Branku, a neki i otvoreno zaziru od nje. Nekom je, i šezdeset godina nakon njegovog ubistva, stalo do toga da se održi ta lažna, falisfikovana slika o Miljkoviću. Osetio sam to na sopstvenoj koži kada sam probao, neuspešno, da sa niškim teatrom napravim predstavu o njemu. Nažalost, izgleda da ćemo i ovoga puta gledati neki ofucani, stereotipni recital ili nešto slično, koji će napraviti ljudi koji savršeno ne razumeju ko je i šta je bio Branko Miljković. Želim ovim putem da ih podsetim da je sledeće godine godišnjica Brankove smrti, pa da ne preteruju sa pevanjem i pucanjem.

Kako ste na ličnom planu prebrodili ovu korona godinu? Šta vas je radovalo tokom 2020?

Malo toga. Izgubio sam neke drage prijatelje i rođake. Mene je epidemija pogodila na ličnom nivou, pa me zato prilično nervira antivaksersko ludilo i teorije zavere. Kovid je realan, postoji, tu je, do nas– i ubija. Zar je to toliko teško da se shvati? S druge strane, više boravim u Nišu, sa porodicom, imam više vremena za čitanje i pisanje, baš sam bio produktivan ove godine. To je možda ta dobra stvar u celoj ovoj nesreći koja nas je snašla.

Kako se vaša supruga i ćerka nose sa onim što se zove javni lik popularnog pisca i scenariste gledane serije?

Moja ćerka jedva da je svesna ko sam ja profesionalno i to je, mislim, dobro. Uostalom, to je i bila neka moja strategija- da su moja dela „slavnija“ od mene koji sam ih pisao. Moja supruga se ponekad nervira, naročito kad pročita negde kako me pljuju i klevetaju. Ali to je sve deo posla i činjenice da si javna ličnost. Ako si ušao u ring, moraš da naučiš kako da primaš udarce. A ja sam ih primio dosta u poslednjih desetak godina, naročito onih prljavih, ispod pojasa. I najviše od sopstvenih sugrađana gde su se mnogi utrkivali da mi pokažu kako niko nije svetac u svom selu. Na to sad samo sležem ramenima i kažem: „U redu... Rekli ste mi šta imate. A sad me pustite da radim svoj posao.“ Vreme će pokazati ko je bio u pravu. A već je pokazalo, ako ćemo realno. Izgleda da svako ko se malo izdigne u Nišu, u bilo kom poslu, mora da prođe kroz svojevrsnog „toplog zeca“ i ja sam to prošao, otrpeo, i guram dalje. Tu sam još uvek, u svom rodnom gradu. I to je verovatno nešto što mnoge od njih najviše boli. Moram da priznam, iskreno, to što sam prst u oku raznim zavidljivcima, umišljenim veličinama i ostalom neostvarenom polusvetu, ponekad mi pričinjava neko bizarno zadovoljstvo.


Razgovarala: Aleksandra Gojković
Izvor: Narodne novine