Dejan Mihailović: Spremnost na zaboravljanje

Jedan od najnovijih Laguninih naslova je roman Dejana Mihailovića „Podvizi i stradanja grofa od Takova“, povest o odrastanju, sazrevanju i vladavini kralja Milana Obrenovića, koji je svojoj državi izborio slobodu od turskog vazalstva, obezbedio nezavisnost i uveo je među evropske države, i koga istoričari smatraju prvim modernim srpskim državnikom. „Podvizi i stradanja grofa od Takova“ je priča o našem političkom mentalietu, o tome kuda vodi srpski radikalizam, kakve groteskne oblike ima, rekao je Vladeta Janković na nedavnoj promociji, i ocenio da ovaj roman, pisan u žanru romansirane biografije koji je kod nas počeo sa Svetim Savom i Teodosijem ali je danas na granici sa kičem, podiže nivo ovog žanra nadmoćnom zanatskom veštinom i ozbiljnim istraživanjem na utvrđivanju istorijskih podataka, načina života i govora tog vremena.

Podvizi i stradanja grofa od Takova“ je prvi roman Dejana Mihailovića, pisca priča, prevodioca i urednika u Laguni.
 
Šta Vas je inspirisalo da se posvetite pisanju romana o kralju Milanu Obrenoviću?

Grof Imre Seđenji, mađarski diplomata i austrougarski poslanik u Berlinu 1882, čestitao je Milanu proglašenje Srbije za kraljevinu sledećim rečima: „Danas, nekoliko dana po proglašenju Srbije za kraljevinu, nema sumnje da je svima političkim činiocima i publici u Evropi sasvim jasno kolika je bila Vaša žrtva. Evropska je kultura nastala na odricanju, njena postignuća zasnovana su na principu slobodnog preduzetništva i na političkoj volji da se po cenu velikih i često krvavih žrtava dostigne model života dostojan čoveka, zasnovan na težnji za opštim blagostanjem. Ali opšte blagostanje ne počiva na revolucijama i prevratima, nego na slobodi sticanja bogatstva i kulture prema sposobnostima, na blagostanju pojedinca koje će s vremenom prerasti u blagostanje čitavog društva. Tom pregnuću ste i Vi ovim činom postali sledbenik, i Srbija se Vašim delovanjem upisala u napredne evropske države.“ Vek i po posle Milanove „napredne evropske države“, koja je teškom mukom izborena, ponovo smo se obreli u evropskoj čekaonici. Taj luk od Milanove do današnje, postjugoslovenske Srbije govori da se nismo pomakli s mesta, utoliko pre što je kralj Milan ispraćen u istoriju, najblaže rečeno, lupanjem u šerpe.

U romanu postoji jedna činjenična trasa – pripovest o izgradnji železnice u Srbiji, i trasa Milanove vladavine. Koliko su epizode koje daju životnost ovom romanu istinite?
 
Najvažnije je da im daju životnost. Uzalud istina ako ne uživate u čitanju. Prateći Milanov lik i delo krenuo sam mimo utabanih staza naše istoriografije, koje su zavodljive i u svojim glavnim tokovima mitotvorne. Vladavina kralja Milana neodvojiva je od izgradnje prve srpske železničke pruge i svih političkih uzroka i posledica koje su pratile taj krupan događaj, ali mnoge su igre bile skrivene, zakulisne, u domenu privatne istorije, što je otvoreno polje za ono što se može nazvati trivia. Potpisivanje dva ugovora, Tajne konvencije sa Austrougarskom i ugovora o davanju koncesija za izgradnju pruge Beograd–Niš jednoj francuskoj banci, primera radi, poprimilo je iza kulisa faustovske razmere jer je Milan zbog ta dva ugovora prikazan u javnosti kao glavni prodavac srpske duše predstavnicima Velikih sila, tj. Zapada, tj. nečistih sila preobučenih u prijatelje Srbije. Kako je došlo do izbora Bontua za koncesionara izgradnje pruge, šta se iza kulisa dešavalo pre i posle izbijanja Bontuove afere, to se sve danas prima zdravo za gotovo, a mnogo štošta ostalo je skriveno, npr. ko je sve i koliko bio korumpiran. Nikola Pašić, glavni Baja u to vreme, recimo, uskoro posle izbora Bontua za koncesionara kupio je u Beogradu hotel „Imperijal“.

Na kraju romana se nalazi poglavlje pod nazivom „Marginalije“, više od 40 strana posvećeno je izuzetno zanimljivim istorijskim činjenicama. Zašto ste ih smestili baš tu kad su ti redovi prava čitalačka poslastica?
 
Marginalije su nastajale tokom pisanja kao podsetnik, imaju formu registra i ulogu sačuvanih kockica u zagubljenom mozaiku Milanovog života. To su sporedne pojedinosti o jednom vladaru zaboravljenom s predumišljajem, o mnogim njegovim savremenicima uvaljanim u katran i perje, ali i o fanfaronima koji su u kolektivnu svest uvedeni na prednja vrata. Simbolično su nazvane tako kao naizgled nevažne, iako demitologizuju vladajuće predrasude. Takva je, mislim, i cela knjiga.  

Kako biste Vi, kao urednik domaćih izdanja u Laguni, objasnili po čemu se istorijski romani razlikuju od romana inspirisanih istorijom?
 
Za roman je utoliko bolje ukoliko stvara veću zabunu uveravajući čitaoca da se dogodilo i ono što nije zabeležila istorija.   

Vaš roman vrca od duhovitih epizoda. Humor kao da nestaje iz savremene književnosti i sve ga je teže pronaći u romanu. Da li je taj humor spontano potekao iz redova koje ste pisali ili on ima svoju posebnu ulogu u romanu?
 
Humor je stav i pogled na svet, nije pitanje odluke.
 
Kad sklopimo poslednje stranice Vaše knjige, ostaje nam gorak ukus u ustima: istorija se neumoljivo ponavlja. Da li je to zaključak koji je i Vas iznenadio ili ste imali to u vidu kada ste počinjali sa pisanjem?
 
Tokom pisanja se i meni to nametalo iako za tim nisam išao. Izgradnja pruge, koncesije, strani investitori, korupcija, Kosovo, Evropa i Rusija, radikalizam i sve drugo što će ovaj našem narodu privlačan pristup doneti u budućnosti. Isto je i danas, tu smo gde smo bili pre sto pedeset godina. Još bolujemo od elefantijazisa među preponama, kako je govorio Kiš. Tako da je za mene svaka obećana budućnost pretnja. Mi se još nismo sasvim u glavi oslobodili ni turskog jarma, a kamoli onih koji su usledili.
 
Koliko dugo ste radili na romanu s obzirom na to da svakodnevno čitate i uređujete tuđe rukopise?
 
Pošto nisam mogao da se posvetim isključivo pisanju, potrajalo je nekoliko godina. Posao profesionalnog čitaoca zahteva, s jedne strane, da čitate ono što inače nikada ne biste, a s druge da otkrijete ponešto izuzetno što biste možda propustili.  Meni je to svakodnevno čitanje tuđih rukopisa na svaki način pomoglo.


 
Da li će čitaoci naići na neke pikanterije iz sprske istorije ili života Beograda koje su potonule u zaborav?
 
Ako su i potonule u zaborav, to je zato što se nisu mogle mistifikovati. Osim zabavnih epizoda sa posela, putovanja i zabava u ondašnjem Beogradu, Smederevu ili Nišu, zaboravljene su takve kao, recimo, ona o mitropolitu Inokentiju Pavloviću, koji je u beogradskoj Sabornoj crkvi venčao kraljevski par Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin, a samo nekoliko godina kasnije blagosiljao u istom hramu oficire koji su iskasapili njegovo kumče zajedno sa njegovom ženom, nazivajući taj zverski čin „hristoljubivim vojinstvom što je spaslo Srbiju“. Sistematsko brisanje iz kolektivnog pamćenja prvog vladaoca koji je uveo Srbiju među napredne evropske države, „ritualno uništavanje i retuširanje slike o nestaloj dinastiji Obrenovića“, kako je utvrdio istoričar Vladimir Jovanović, otpočelo je odmah od dolaska Karađorđevića na vlast. Ta spremnost na zaboravljanje prisutna je u Srbiji tokom celog XX veka, do naših dana.   
 
Budući da ste proveli dosta vremena u istraživanju građe i istorijskih činjenica, šta je po Vašem mišljenju glavni interni uzrok kočenja približavanja Srbije Zapadu?
 
Sklonost ka teorijama zavere i nepoverenje u zdrav razum.

Kad je predložena trasa prve srpske pruge, skočili su patriote i populisti onog vremena, radikali, rusofili i karađorđevci, tvrdeći da velike sile žele da pocepaju Srbiju duž Velike Morave na Zapadnu i Istočnu Srbiju, od kojih će naši zlotvori jednu pripojiti Austriji a drugu Turskoj. Na kraju se ispostavilo da su ti isti radikali, rusofili i karađorđevci posle Velikog rata pripojili Srbiji sve južnoslovenske zemlje, odrekli se svog nacionalnog suvereniteta i stvorili Jugoslaviju, koja, evo, ni iz dva pokušaja nije zaživela.

Rastrzani između pijemontskih težnji i kompleksa više vrednosti, između zaštite Srba izvan Srbije i ponižavanja i omalovažavanja sopstvenih podanika, do danas nismo uspeli da jasno definišemo donju granicu nacionalnog interesa. Poslednji ruski carski poslanik u Srbiji, knez Grigorije Trubecki, primetio je kako Srbi, kad ih nešto upitate, nemaju nameru da odmah izravno odgovore na pitanje, nego se u sebi pitaju zašto vi to uopšte želite da znate. To nepoverenje nastalo je iz palanačkog i konzervativnog duha, preovlađujućeg u odnosu na rasterećen i slobodan duh koji bi mogao doneti napredak, zato su desnica i reakcionarne snage u Srbiji još uvek jače nad glasovima razuma. Opominjuće su mudre reči Ive Andrića: „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanja jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju sopstveno korist od očigledne štete.“
 
Razgovor vodila: Ivana Misirlić
Izvor: Vreme