Dejan Cukić priča zašto je žurka sa britanskim piscem odredila da krene sa prevodima životopisa svetskog rokenrola.
Foto: Nebojša Babić
Poslednjih godina pažnju su privukli tvoji prevodi biografija svetskih rok zvezda, jer ti nisi ovde samo prevodilac, već svojim fusnotama objašnjavaš razne epizode. Čija je bila ideja da radiš ove biografije?
Ideja je potekla od Dejana Papića, vlasnika Lagune, koji me je na jednoj žurki posle promocije britanskog pisca
Tonija Parsonsa slušao kako s njim razglabam o muzici. Pozvao me je narednog dana: „Odlično govoriš engleski, a i mnogo znaš o muzici... da li bi pokušao da prevedeš
autobiografiju Erika Kleptona?“ Tako je počelo, pre skoro 15 godina... Primetio sam da se ljudima dopadaju te moje fusnote. Mislim da one, osim dodatnih informacija, imaju funkciju da uvere čitaoca kako se nalazi u sigurnim rukama kada se radi o određenoj tematici. Rokenrol ima specifičan rečnik, istoriju i ikonografiju, pa se „pravim“ profesionalnim prevodiocima u ovoj vrsti literature ponekad događaju blesave greške.
Da li se tebi dešavalo tokom rada na knjigama da si se razočaravao u neke, a neke više zavoleo ili je posao – posao?
Tokom rada na nečijoj biografiji odmah se pretvaram u obožavaoca jer slušam kao manijak muziku o kojoj se radi. Tako sam se prisetio tih genijalnih
Eltonovih albuma s početka karijere, ili
The Doors, koje nikada nisam preterano voleo, a radeći knjigu shvatio sam koliko toga dobrog sam propustio kod njih. S druge strane, približiš se ličnostima iza same muzike, poistovećuješ se sa njihovim dilemama, strahovima, slabostima... ali i pokušavaš da čitaš između redova, jer svako se, prirodno, trudi da sebe predstavi u najboljem svetlu čak i kada deluje vrlo samokritično. Sve je to neka vrsta demistifikacije, a demistifikacija je najpokvareniji oblik mistifikacije (smeh).
Ja pamtim te surove ispovesti Eltona Džona o pokušaju samoubistva pred porodicom, intervenciju Tonija Blera oko koncerta Pink Floyda, a ti?
Najviše me je uvek iznenađivalo koliko i oni najveći među najvećima imaju određenu krhkost i nesigurnost u sebe i koliko su osetljivi na kritike i spremni da poveruju u loše stvari koje neko priča o njima. Mislio sam da sam usamljen u tom fenomenu (smeh)...
Da li su ove knjige i dokaz o prošlom vremenu kada je rokenrol bio bitniji u svetu nego danas?
Da. To je sigurno jedan od meni najjačih motiva za rad na njima. Koliko su mi se same ličnosti muzičara demistifikovale, toliko mi je narastalo ionako veliko poštovanje za čitav fenomen rokenrola koji se u jednom trenutku razvoja naše civilizacije otrgao kontroli i izdigao iznad uobičajenih pravila muzičke industrije. Iznenada je nastalo brisanje granica „elitne“ i „pučke“ umetnosti, i dobili smo fenomen masovne kulture koji svoje sledbenike podstiče na pamet, radoznalost i razvijanje sopstvenog mišljenja. U doba opšte kontrole čiji krajnji rezultat obično biva neka vrsta agresije, drago mi je da dajem, koliko god sićušan, doprinos sećanju na divno razbarušeno vreme.
Dejan Cukić je preveo i sledeće knjige o muzičarima:
„Biti Elvis“
Div u američkoj popularnoj kulturi, božanstvo u istoriji rokenrola, Elvis Presli je spojio gospel i tradicionalni crnački ritam i bluz sa kantrijem da bi stvorio potpuno nov muzički pravac i nov način da se istakne muška seksualnost, i time raspametio puritansku Ameriku pedesetih godina 20. veka.
„Queen: Da li je ovo pravi život?“
Grupa
Queen je ostala jedan od najomiljenijih rok sastava na planeti, sa trista miliona prodatih albuma i velikim uspehom biografskog filma „Boemska rapsodija“. Ipak, čitava priča o njihovom izuzetnom usponu i istinama iza enigmatičnog Merkjurija dosad nikada nije bila otkrivena.
„Bitlsi“
Hanter Dejvis je 1967. i 1968. godine uz
Bitlse proveo osamnaest meseci kada su na vrhuncu moći definisali generaciju i promenili lice popularne muzike. Prisutan u presudnom trenutku, on je sakupio čitavo blago intimnog i razotkrivajućeg materijala koji ovu klasičnu knjigu o
Bitlsima još uvek čini putokazom za sve druge biografe.
Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik