Dejan Aleksić: Teško je ponekad svariti našu stvarnost

Dugo se roman „Petlja“, kako kaže Dejan Aleksić, pripremao u njemu, a vreme da ga napiše bio je prošlogodišnji „lokdaun“, jer pisati kompletnu romanesknu strukturu znači vladati sobom, biti samodisciplinovan, imati kontinuitet u radu.



Kritika je prvi roman uglednog i višestruko nagrađivanog pesnika i dečjeg pisca ocenila kao iznenađujuće osveženje na savremenoj domaćoj sceni i snažnu i uzbudljivu priču o lavirintu skučenih životnih izbora. Roman „Petlja“ nedavno je predstavljen u Kraljevu, gde Aleksić živi i radi kao glavni i odgovorni urednik izdavačke delatnosti Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ i edicije „Povelja“.

„Ako bih hteo da se našalim, rekao bih da je roman rezultat autosubverzije“, kaže Aleksić. „Naime, u mojim stvaralačkim planovima nikada nije bilo stavke koja bi glasila: napisati roman. Činjenica da sam ga napisao izraz je tipičnog podrivanja sopstvenih imperativa i priželjkivanja. Ali nisam priželjkivao ni da tri petine života proživim u ludilu urušenog društva, a to mi se ipak desilo i događa se još uvek. Otuda i ideja da napišem roman ‘Petlja’.“

Da li vam je za pisanje prvog proznog dela bila potrebna petlja?

Volim da mislim kako je moja istraživačka strast u književnom stvaranju pomalo kolumbovske prirode: katkad se upustim u neistraženo područje, a želja da saznam na šta ću tamo naići veća je i silovitija od straha da ću propasti. U predeo pripovedačkog umeća ušao sam kao uveliko formiran pesnik, sa solidnim iskustvom. I znao sam odmah da se tim, za mene novim prostorom, ne smem kretati nošen preteranim samopouzdanjem i s konkvistadorskom gordošću – da ostanem na tragu alegorije s Kolumbom. Rad na romanu planirao sam kao veštinu postizanja pogodne razmere muke, posvećenosti i zadovoljstva. Šta god da je preteglo, ne bi valjalo. Od previše muke presedne vam posao, suviše posvećenosti zna da zavara i odvede u slepilo, a višak zadovoljstva podstakne sumnju u smisao.

Glavna junakinja Dina Poledica je mlada, buntovna, obrazovana žena razapeta između poljuljanih životnih stavova i traganja za ostvarenjem. Zašto ste pribegli ženskom liku?

Najpre zato što sam želeo da prigušim sopstveni glas. Osim toga, učinilo mi se da će sama priča biti ubedljivija i potresnija ukoliko se ispriča iz perspektive ženskog lika. Mnogo je mog ličnog iskustva i nauka utkano u ovu prozu. Ali najmanje što sam želeo jeste da stvorim lik koji će biti, zapravo, rezonantna kutija za reprodukciju mojih tonova. Tačno je da Dina Poledica kroz sopstveni solilokvijum plasira stavove vrlo bliske mojima, ali kako sam odmicao s tekstom i kako je on dobijao na složenosti, postajao sam sve svesniji neobične zakonitosti pripovedanja po kojoj lik, ako su osnove za njegov razvoj dobro postavljene u pripovednom postupku, počinje da živi nezavisno od autora. Vrlo je uzbudljiv trenutak u kojem se to oseti i prepozna.

Pojedini kritičari su Dinu uporedili sa Verterom. U čemu je sličnost između ova dva književna lika?

Dina je, kako sama za sebe kaže, osoba s kvarom. Taj kvar se vidi i razume samo u određenom kontekstu, u konkretnom odnosu s opštim etičkim i vrednosnim normama nametnutim društvenim ustrojstvom, ali i mnogo čime drugim. Kao obrazovana osoba vrlo istančanog smisla za analitički odnos prema stvarima i pojavama, s jedne, i osetljivih receptora za prepoznavanje nepravde, s druge strane, ona je na svoj unutrašnji život neminovno navukla sumrak verterovske tragike. Potraga za pravom merom sopstvenog pristajanja na svet kakav jeste, jedan je od ključnih generatora čovekove sumnje. Želeo sam istaći da konstanta Dininih sumnji ima izvesnu univerzalnost, a da su vreme i prostor u kojima se ona formirala kao ličnost samo dekor, dovoljno uticajan da u individui proizvede buntovničku narav.



Koliko je ličnog iskustva implementirano u knjigu?

Ideja za ovaj roman, zapravo, i jeste pokrenuta iz tačaka mog unutrašnjeg bolnog iskustva. To je nasleđe traumatičnog formiranja mladog čoveka u društvu obeleženom višedecenijskim anomalijama, kolektivnim psihozama, poremećajem vrednosnog sistema i dezorijentacijom. I sam sam jedan od takvih. Kako već rekoh, većina mog dosadašnjeg života protekla je pod senkom takve stvarnosti.

Kroz knjigu se na više mesta provlači poezija Novice Tadića, čak je i jedan od motoa ove knjige deo njegove pesme „Dunavski kej“.

Nema među našim savremenim pesnicima mnogo onih koji su na takav način artikulisali unutrašnje užase modernog čoveka. Za osetljivu, misleću ljudsku prirodu današnji svet je šareni pandemonijum, galerija varljivih slika i zavodljivih zvukova iza kojih zeva ždrelo besmisla. Poezija je jedan od načina da se opsene razobliče, da se prozre u stvarnost iza stvarnosti. Čak i kada ima rezignantan ton, a najčešće ima, otvara nam prostor istine – dakle, čuva nam dostojanstvo mišljenja i donosi spokoj.

Neobična je kompozicija romana, od naziva poglavlja, do njihove povezanosti...

Rekao bih da ovaj roman obeležava mešavina tipoloških svojstava – to je pomalo bildungsroman, ali je istovremeno pisan kao ispovedna reminiscencija iz prvog lica, pa se, u skladu s tim, može okarakterisati i kao roman karaktera. Takođe, mogu se naći elementi krimi romana, ali i male esejističke deonice. Ali ne bi bilo greška reći i da je roman donekle defabuliziran. Kada je reč o kompoziciji, plan mi je bio da se njome podražava sistematizacija haotičnih fragmenata intimne prošlosti glavne junakinje. Otuda, sasvim opravdano, utisak da je korišćen postupak montaže.

Sa novim književnim iskustvom, gde vidite sebe u budućnosti? Da li kao pesnika, dečjeg pisca ili kao prozaistu?

Već godinama stvaram na nekoliko književnih planova: poezija, drama, književnost za decu. Roman mi je posve nova oblast. „Petlja“ je, dakle, roman prvenac. Uopšte, otkada pišem odlikovala me je potreba da svoj stvaralački potencijal iskušavam na više književnih planova. Komične konfuzije u glavi, izazvane takvom polivalencijom, gledam da okrenem u svoju korist. Ne pitajte me kako to radim. U jedno ne sumnjam: dominantan prostor mog izraza ostaće poezija. To je neka vrsta duhovne i stvaralačke zavičajnosti.

I, na kraju, da li je za život, kakav ovde živimo, potrebno imati petlju?

I petlju i snažan stomak. Teško je ponekad svariti našu stvarnost. Nije jednostavno ni pronalaziti rešenja. Najlakše je prilagoditi se, evoluirati. Samo što tada sebi moramo postaviti pitanje: jesmo li to zaista mi?

---

Integralnu verziju intervja možete pročitati ovde.

Autor: Dragana Matović
Izvor: Novosti