Deca kažu da i tate umiru, baš kao i cvetovi – prikaz knjige „Nadajmo se najboljem“

U svom debitantskom romanu Karolina Seterval priča o tome kako je izgubila partnera kada je njihovom detetu bilo samo nekoliko meseci.

Ida Elmedal je pročitala jedan neuobičajno iskren opis tuge, krivice i neravnopravne ljubavi.

Dvoje ljudi prave tabelu dok sede za kuhinjskim stolom. Ona želi dete. On ga ne želi. Upoređuju pluseve i minuse. Na strani sa minusima, on piše sitnim, ali jasnim slovima: „A možda neće imati snage.“

Ona ipak odnosi pobedu. Ona bi radije raskinula nego da odustane od deteta, a on, A, radije će biti otac nego ostavljen.

Kada je detetu bilo osam meseci, majka zatiče oca mrtvog u krevetu. Srce mu je stalo.

Iako lekari, psiholozi i porodica odbacuju tu pomisao, njoj ipak nikako ne izlazi iz glave: ona ga je ubila.

Pokušao je da joj kaže da možda neće imati snage. I nije.

Autobiografska knjiga Karoline Seterval, „Nadajmo se najboljem“, iznenađujuće je hrabra.

I to ne samo u opisima tuge i osećaja krivice. Takođe je neuobičajeno čitati tako iskren opis nečeg što je verovatno prilično uobičajeno: trudnoće koja, posmatrano sa strane deluje željeno, ali kojoj se raduje samo jedan od roditelja. Ili još uobičajenijeg: veze između dvoje ljudi koji se vole, ali koji kao da su programirani da upadaju u nesuglasice.

Ona je ambiciozna žena u tridesetim godinama, tip projektnog menadžera, naviknuta da ima kontrolu, da sve planira i izvršava brzim tempom. On je nešto mlađi od nje, samotnjak kome treba dugo da se zaljubi i koji ne želi nikada da prestane sa proslavljanjem Božića kod mame i tate. Nju nagriza nemir, čak i pre nego što iskrsne pitanje deteta: je li to način na koji on voli, ili ona jednostavno gubi vreme sa njim? Ona, da se poslužimo rečima Agnete Plejel, „izgara u ljubavi“ – a to je trud koji se ponekad pretvori u borbu sa voljenom osobom.

Jednostavnost kod Karoline Seterval

Događaji posle suprugove smrti smenjuju se sa uspomenama na njihov zajednički život. Čitalac ima priliku da prati proces nadvladavanja tuge, forma podseća na lični dnevnik ili dugo pismo – „ti“ koje se navodi u tekstu je preminuli partner. Jezik je jasan i neizveštačen, ponekad skoro nespretan, ali to i nije naročito važno, jer je nemoguće ne udubiti se u ovu priču, pa sam ja izronila iz nje tek posle 350 strana.

U međuvremenu je prošlo skoro deset godina, od prvog poljupca među brezama u Valpurgijskoj noći do onog dana kada sin sedeći na podu u obdaništu razgovara sa drugom decom o tome kako i tate mogu da umru, baš kao i cvetovi.

Nakratko se pojavljuje i krhka ljubavna veza sa novim muškarcem, u kojoj se njena trauma ponavlja kao izvrnuta u ogledalu. I ovde je iskrenost nemilosrdna, prema svima koji su umešani, što nije lišeno komplikacija: ovo je autorkina istina, ali teško je ne pomisliti da se dotiče osobe koja je i dalje živa nakon okončane veze i koju verovatno mogu jasno prepoznati u poprilično širokom krugu. Nadam se da je bio unapred obavešten o tome da će se pojaviti u priči.

I to je takođe hrabro.

Blog je prerastao u knjigu

Začetak knjige Karoline Seterval nalazi se u blogu, i meni odmah padaju na pamet naročiti kvaliteti tog načina pisanja: lišeno je ukrasa i događa se ovde i sada. Sasvim je neposredno. Pisanje se u velikoj meri čvrsto oslanja na konkretnu svakodnevicu, dojenje, šetnje, beznadežno pretraživanje Tindera. Čitaoca ne iznenađuje što se tumačenje priče menja u hodu, jer tako funkcioniše proces nadvladavanje tuge. Promišljeniji roman bi na neki način bio manje istinit.

Ovo je knjiga koja se ne pridržava smernica u smislu tehnike pripovedanja, i ne nudi nikakve utešne zaključke. Pošto sam odložila knjigu, preostaje mi samo jedna jedina reč: Hvala.

Izvor: expressen.se
Prevod: Nikola Perišić