Danijel Kiz i „Cveće za Aldžernona“

Prvobitno objavljen kao priča 1959. godine, roman „Cveće za Aldžernona“ dobio je svoj konačan oblik 1966. godine i od tada je prodat u više miliona primeraka. Mnoge generacije učenika u Engleskoj upoznale su Čarlija Gordona, pripovedača romana, kroz njegove dnevničke zapise kroz koje je Danijel Kiz savršeno prikazao preobražaj glavnog junaka.

Milioni ljudi pogledali su „Čarlija“, filmsku adaptaciju reditelja Ralfa Nelsona iz 1968. godine u kome glavnu ulogu igra Klif Robertson, za koju je osvojio i Oskara. A tu su i televizijska adaptacija i mjuzikl. Danijel Kiz je u još nekoliko dela istraživao ljudski um, ali „Cveće za Aldžernona“ ostaje njegovo najbolje i najpoznatije delo.

Na početku romana, Čarli ima 32 godine i radi u pekari. Ima izrazito nizak koeficijent inteligencije, ali uskoro postaje kandidat za eksperimentalnu operaciju koja mu može povećati inteligenciju.

„Dr sraus kaže dodsad treba dapišem šta mislim i pamtim sve što mi se desi. Neznam što al on kaže da je važno da vide oćel mene da izberu. Nadam se da oće jer gđa kinijan kaže možda tako budem pametan da naprave da budem pametan. Ja oću da sam pametan.“ Ovim rečenicama počinje roman gde Čarli piše svoj prvi „izeštaj o napretku“.

Operacija je uspešno izvedena na mišu po imenu Aldžernon koji uspeva da se kroz lavirinte kreće neverovatnom brzinom. Sličan uspeh doživljava i Čarli, ali ne uspeva da pronađe sreću. S vremenom otkriva da Aldžeronova inteligencija bledi i da će se isto desiti i sa njegovom.

Danijel Kiz je osvojio nagradu Hugo za ovo delo dok je ono bilo još samo priča, a Nebulu za roman, obe u domenu naučne fantastike. Ipak za veliki broj čitalaca ovo delo prevazilazi okvire žanra, a hvalili su ga mnogi uključujući i čuvenog autora naučne fantastike Isaka Asimova.

„Ovo je priča koja je toliko snažno uticala na mene da sam se na kraju izgubio u hvaljenju... pre svega u delikatnosti osećanja, u umeću sa kojim je izveo ovo neverovatno putovanje“, napisao je Asimov. Kiz je rekao da je priča nastala iz nekoliko epizoda u njegovom životu koje su sačuvane u, kako objašnjava, podrumu njegovog uma.

Danijel Kiz je sin ukrajinskih emigranata i rođen je 9. avgusta 1927. godine u Bruklinu. U svojim memoarima „Algernon, Charlie, and I: A writers’s journey“ iz 1999. godine napisao je da su njegovi roditelji želeli da postane lekar. Čekao je voz kako bi otišao na predavanja kada su mu se, kako kaže, javile dve misli: „Moje obrazovanje je klin između mene i ljudi koje volim“. A zatim: „Šta bi se dogodilo ako bi bilo moguće povećati inteligenciju neke osobe?“

Kasnije se osetio veoma loše kada je učestvovao u disekciji belog miša. Promenio je studije i 1950. godine diplomirao psihologiju na Univerzitetu Bruklin, na kome je zatim završio master studije američke književnosti. Prvo je radio kao profesor u školama u Njujorku, a zatim na univerzitetu u Detroitu i Ohaju.

Naveo je da nikada nije zaboravio razgovor sa učenikom u razredu za decu sa posebnim potrebama. „Gospodine Kiz, ovo je čas za glupe. Ako se jako budem trudio i postanem pametan do kraja polugodišta, hoćete li me prebaciti u redovan razred? Želim da budem pametan.“

U drugom odeljenju, kako je Kiz naveo, prisustvovao je neverovatnom napretku učenika koji je imao smetnje u psihičkom razvoju, a nakon što je prestao sa časovima, javilo se nazadovanje. „Kada se vratio u školu, sve je bilo izgubljeno. Nije umeo da čita. Unazadio se u ono što je bio ranije. To mi je slomilo srce.“

Kiz je napisao nekoliko romana među kojima je i „The Touch“ iz 1968. godine koji govori o industrijskoj nezgodi sa radioaktivnim materijalom. Od dokumentarističkih dela najpoznatije mu je „Th Minds of Billy Milligan“ („Umovi Bilija Miligana“) o osuđenom kriminalcu koji je imao poremećaj ličnosti. Kako navode njegovi najbliži, Danijel Kiz je pisao sve do smrti 2014. godine.

„Naučio sam da sama inteligencija ne znači prokleto ništa“, rekao je jednom. „Ona vodi samo do nasilja i patnje.“

Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Dragan Matković