„Dah života“: Mladi neurohirurg proučava značenje života, dok se susreće sa smrću

Ceo život živimo u senci konačnosti, koje smo uvek svesni – tu svesnost sistematski zatupljujemo kroz svakodnevnu distrakciju koju donosi život. Ali kada je konačnost blizu, onda se osoba suočava sa stvarnošću tako snažno da vam ne ostavlja prostora sem da senku napunite svetlom koliko je ljudski moguće – onom vrstom unutrašnjeg prosvetljenja koju nazivamo značenje ‒ značenje života.

Ta vrsta burnog zaokreta je ono šta neurohirurg Pol Kaliniti beleži u „Dahu života“ – njegovim duboko upečatljivim memoarima borbe sa rakom, koja ga je zadesila na vrhuncu karijere kada je „pucao“ od potencijala i života. Na pola puta između Montenja i Olivera Saksa, Kalaniti se koristi njihovim filozofskim refleksijama u svom ličnom putovanju, kao i pričama njegovih pacijenata, koje osvetljavaju jedinu stvar koja nam je zajednička – našu smrtnost – i time nas sve podstiče da, na sićušan ili monumentalan način, tragamo za životom koji ima smisla.

Čitanje ove knjige rezultira neobično prodornim, iskrenim i otreznjujućim otkrovenjem da je naša svest o sebi odraz našeg potencijala i naših mogućnosti u sferi onoga što želimo da postanemo, na čemu naporno radimo. Ali kada ta mogućnost odjednom počne da bledi, ostaje pitanje: ko smo mi onda i šta ostaje od „nas“?

Generaciju nakon teksta Šervina Nulanda koji je postavio standarde o utešnom značenju života u posmrtnom času, Kalaniti kreće u potragu za odgovorom na ova pitanja. Piše:

„Sa svojih trideset šest godina bio sam dosegao vrh planine; video sam Obećanu zemlju, od Gileada do Jeri­hona, do samog Sredozemnog mora. Na tom moru sam video lep katamaran kojim ćemo Lusi, naša hipotetička deca i ja ploviti vikendom. Video sam kako mi nape­tost u leđima popušta sa umerenijom satnicom rada i životom nad kojim je lakše imati vlast. Video sam sebe kako napokon postajem onaj muž kakav sam obećao da ću biti.“

I onda se događa nezamislivo. Priseća se jednog od prvih trenutaka kada su se njegov biviši identitet i buduća sudbina sudarili šokantnom žestinom:

„Za vreme leta sam se stravično ukočio u leđima, a kad sam stigao do Velike centralne stanice da bih uhva­tio voz do kuće tih prijatelja, ka severu, već mi je čita­vo telo sevalo. Poslednja dva meseca imao sam u leđi­ma bolove različite siline, od običnog i zanemarljivog do bola zbog kog sam zastajao u po reči i škrgutao zubi­ma, i do tako snažnog da bih se sklupčao na podu i vri­štao. Ovaj trenutni bližio se tom snažnijem kraju spek­tra. Legao sam na tvrdu klupu čekaonice, osećajući kako mi se leđni mišići grče, i duboko disao da bih obuzdao bolove – ibuprofen ih nije ni doticao – pri čemu sam u sebi izgovarao ime svakog mišića u trenutku spazma da mi ne bi pošle suze na oči: mišić uspravljač kičme, romboidni mišić, široki mišić, piriformis…

Prišao mi je radnik obezbeđenja. „Gospodine, ovde ne smete da ležite.“

„Izvinite“, prodahtao sam. „Gadni… grčevi… u leđima.“

„Svejedno ne smete ovde da ležite.“
 

***

Nekako sam se digao i otćopao do perona.“

Kao i knjiga, anegdota govori o nečemu mnogo većem i jačem nego konkretna priča – u ovom slučaju, naš kulturološki odnos prema onome što mi smatramo manama našeg tela: bol i ultimativni ekstrem, smrt. Pokušavamo da diktiramo uslove kada bi se ove sagledane mane desile; da ih nateramo da se prilagode željenim stvarnostima; da ih urušimo voljom i bezumnim poricanjem. Sve ovo radimo, jer ih, na kraju, smatramo nedopustivim – u nama i kod drugih.

Ono što naglašava Kalanitijevu priču jesu slike tih malih, a opet izuzetno značajnih trenutaka u kojima se sudbine okreću i kada se čitav univerzum prioriteta na koje smo potrošili životni vek kreirajući ih, pretvori u prah i pepeo. U takvim trenucima, nailazimo na nasilno zatvaranje poglavlja za koje smo naivno mislili da će trajati i trajati „srećno do kraja života“, a opet ne zavrašvajući se tu, jer završeci koje zamišljamo za sebe nisu, u stvari, završeci. Kraj je destruktivan i nezadovoljavajuć u svojoj konačnosti, a krajevi koje mi zamišljamo za nas su večna stanja trajanja, beskonačna satisfakcija.

Kalaniti se priseća jednog od tih trenutaka kada se osećao neverovatno malim, kada je i sam postao pacijent u istoj bolnici u kojoj je radio kao neurohirurg, čekajući vesti o  sumornoj prognozi:

„Mlada sestra, neka koju do tada nisam upoznao, promolila je glavu.

'Brzo će doktor.'

I sa tim pregledom, sva ona budućnost koju sam zamišljao, ona što je svakoga trebalo da se ostvari, kulminacija decenija mojih pregnuća, isparila je u vazduh.“

Kao mlad, Kaliniti je premostio doživotnu ljubav za čitanjem, usađenu u njega majčinom strašću za književnošću, iznenadnom fascinacijom neurohirurgijom – sve zahvaljujući prosečnom romanu od 500 strana, koji mu je, uprkos upitnom kvalitetu, usadio ideju koja će preokrenuti njegov pogled na svet. Priseća se kako se našao na hipnotišućoj raskrsnici života uma i života mozga zbog te knjige koja se bavila usputno „pretpostavkom da je duh napro­sto posledica delovanja mozga, a ta predstava me se snažno dotakla; uzdrmala je moje bezazleno shvatanje sveta. Dabome da to mora biti tačno – šta naši mozgo­vi u suprotnom rade? Iako imamo slobodnu volju, isto­vremeno smo i biološki organizmi – mozak je takođe organ, podložan svim zakonima fizičkog! Književnost nam pruža bogat zbir čovekovog smisla; mozak je, dakle, ta mašinerija koja ju je nekako omogućila. To mi je liči­lo na čaroliju. Iste noći, u svojoj sobi, otvorio sam crve­ni informator Stanforda, koji sam već desetinama puta čitao, i dohvatio fluorescentni flomaster. Uz sve časove književnosti koje sam obeležio, krenuo sam da razma­tram i biologiju i neurologiju.

Prošlo je nekoliko godina; nisam više nešto mnogo raz­mišljao o karijeri, ali sam bio pred samim sticanjem diplome iz engleske književnosti i biologije čoveka. Manje su me podsticala lična postignuća nego žarki pokušaji da shvatim: šta čovekovom životu daje smisao? I dalje mi se činilo da književnost pruža najbolji pregled života duha, dok neurologija daje najelegantnija pravi­la mozga. Smisao mi je, iako neuhvatljiv kao predsta­va, delovao nerazdvojivo od ljudskih odnosa i moralnih vrednosti... Književnost nije samo rasvetljavala tuđa isku­stva već je i obezbeđivala, kako sam verovao, najbogati­ji materijal za moralno promišljanje. Moji kratki upadi u zvaničnu etiku analitičke filozofije ostavili su utisak nečeg krajnje suvoparnog, jer tim delima je nedostajala zbrkanost i težina istinskog ljudskog života.“

Kalaniti se priseća svoje odluke da nastavi svoje obrazovanje sa magistarskim studijama iz engleske književnosti:

„Jezik sam počeo da posmatram maltene kao natprirodnu silu koja deluje između ljudi i uvodi naše mozgove, zaštićene centimetar debelom lobanjom, u opšte zajedništvo. Reč nešto znači samo ako je razmenjena između ljudi, te smisao života, njegova vrednost, mora imati veze sa odnosima koje gradimo. Upravo taj relacioni aspekt ljudskih bića – to jest, „ljudska relacionost“ – daje smislu potporu. Pa ipak, nekako, taj proces se odigrava u mozgovima i telima i podložan je njihovim fiziološkim imperativima, te je tako sklon i kvaru i neuspehu. Mora biti, razmi­šljao sam, da jezik života kao iskustvenog – jezik strasti, gladi, ljubavi – poseduje bar neku povezanost, koliko god zakukuljenu, s jezikom neurona, probavnog trak­ta, otkucaja srca.
 

***

Za magistarski rad sam proučio delo Volta Vitmana, pesnika kog su pre jednog veka zaposedala ista ona pitanja što proganjaju i mene, i koji je želeo da iznađe način da razume i opiše ono što je nazivao 'fiziološko-duhovnim čovekom'.“
Dok su njegovi prijatelji jurili karijeru u umetnosti, Kalinitija je i dalje intrigirala naizgled besmislena potraga za dodirnom tačkom u kojoj se spajaju književnost, biologija, filozofija i moral, i u njima je tragao za sirovim materijalom o značenju ljudskog života. Konačno, nekoliko njegovih profesora mu je predložilo da diploma iz istorije i filozofije nauke možda najviše odgovara njegovom interesovanju, tako da se prijavio na program u Kembridžu i otišao u engleska sela. Priseća se:
„Sve češće zastupam stav da je neposredno iskustvo pitanja života i smrti temeljno važno za formiranje osnovnih moralnih gledišta u vezi sa ove dve pojave. Reči su počele da mi deluju beste­žinski, kao taj dah što ih nosi. Posmatrajući sa strane, shvatio sam da samo potvrđujem ono što već znam: da želim to neposredno iskustvo. Ozbiljnu biološku filozo­fiju mogao sam savladati samo kroz medicinu. Moralne spekulacije su smešno beznačajne u poređenju s moral­nim činom. Dobio sam diplomu i ponovo se zaputio u Ameriku. Studiraću medicinu na Jejlu.“

Na krilima ovog imrepsivnog idealizma Kalaniti je jedrio kroz život kao neurohirurg i na njima se uzdigao do smrti. Piše:

„Silno sam vreme uložio u izučavanje književnosti na Stanfordu i istorije medicine na Kembridžu, u pokušaju da bolje shvatim osobenosti smrti, a samo mi se javlja­lo osećanje da su one za mene još nespoznatljive... tako nešto [se] može spoznati samo susretom oči u oči. Želeo sam da savla­dam medicinu da bih bio svedok blizanačkim misterija­ma smrti, njenim iskustvenim i biološkim manifestacija­ma: istovremeno duboko ličnim i potpuno obezličenim.“
 
Ali susrećući se sa takvim misterijama kao učesnik, a ne samo kao posmatrač samo su učvrstili njegovo osnovno verovanje. Osvrće se na svoje mentalno stanje, na pola lečenja, kada se tumor smanjuje, a rak je trenutno pod kontrolom:

„Niko me nije pitao kakvi su mi planovi, a zbog toga mi je laknulo, jer ih nisam ni imao. Iako sam sada mogao da hodam bez štapa, nada mnom se preteći nadnosila parališuća neizvesnost: šta ću biti dok živim dalje, i koliko dugo? Invalid, naučnik, predavač? Bioetičar? Ponovo neurohirurg...? Tata koji sedi kod kuće? Pisac? Ko bih mogao biti, šta bih trebao da budem? Kao doktor, nekada sam donekle slutio s čime se suočavaju pacijenti kad ih zadesi kakva prelomna bolest – i upravo sam te trenutke tada i želeo da istražim sa njima. Zar ne bi, dakle, smrtonosna bolest bila time savršen dar za mladog čoveka koji je želeo da razume smrt? Ima li boljeg načina da se ona shvati nego da se lično proživi? Ali pojma nisam imao koliko će to biti teško, koliko ću prostora imati za istraživanje, mapiranje, pronalaženje svoga mesta pod nebom. Uvek sam doktorski posao zamišljao kao nešto što spaja dva dela železničke pruge i omogućuje pacijentu glatko putovanje. Nisam očekivao da će me predstojeće suočenje sa sopstvenom smrtnošću do te mere dezorijentisati, do te mere dislocirati. Vraćao sam se u mislima ka sebi kao mlađem, onda kada sam možda želeo da 'u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu savest svog naroda'; zagledavši se u sopstvenu dušu, ustanovio sam da su alatke previše krte, vatra preslaba da iskujem čak i sopstvenu savest.“

Pošto nije uspeo da nađe utehu u nauci, ponovo se okreće književnosti, tom savršenom pobuđivaču ljudskog srca koji je jednom spasao život Olivera Saksa na jedan sasvim drugi način. Kalaniti piše:

„I tako me je u ovom periodu upravo književnost vratila u život. Monolitna neizvesnost moje budućnosti bila je otupljujuća; kuda god da se okrenem, smisao svakog postupka zaklanjala je senka smrti. Pamtim onaj trenutak kada je popustio moj neizdrživi nespokoj, kada se razdvojilo naizgled neprelazno more neizvesnosti. Budio sam se u bolovima, sučeljen sa još jednim danom – nijedan projekat koji seže dalje od doručka nije delovao održivo. Ne mogu dalje, pomislio bih, i istog trena bi odjeknuo antifon, dopunjavajući pet reči Semjuela Beketa, onih reči koje sam naučio još davno kao student: Teraću dalje, Ustao bih iz postelje i zakoračio, ponavljajući tu frazu bezbroj puta: 'Ne mogu dalje. Teraću dalje.'

Tog jutra sam se odlučio: goniću sebe da se vratim u operacionu salu. Zašto? Zato što ja to mogu. Zato što to jesam. Zato što moram naučiti da živim drugačije, posmatrajući smrt kao nametljivog gosta namernika, ali znajući da čak i ako umirem, sve dok zaista ne umrem, živim.“

Dok se bliži kraju, Kalaniti se sve više približava vitalnoj suštini življenja, lišenoj bilo kakvih taština, zabluda i lažnih utočišta kojima se ogradimo protiv našeg ličnog imperativa. Osvrće se:

„Svi mi podležemo ograničenosti vremena. Podozrevam da  nisam samo ja stigao do ovog davno prošlog stanja. Većina ambicija ili je ostvarena, ili napuštena; kako god okreneš, one pripradaju prošlosti. Budućnost umesto da bude lestvica ka životnim ciljevima, izravnala se u večnu sadašnjost. Novac, status, sve taštine koje je opisao Propovednik, sadrže u sebi strahovito malo privlačnosti: vijanje vetra, zapravo.“

Gledajući svoju ćerku – njegova žena Lusi i on su namerno izabrali da postanu roditelji kada mu je dijagnostifikovana bolest ‒ razmišlja koju bi poruku uputio ovom potpuno novom biću, blagoslovenom i opterećenom sopstvenim bezgraničnim potencijalom u suštinski ograničenom životu:

„Možda se samo jedno može reći tom detencetu, koje je sama budućnost, nakratko prekopljena sa mnom čiji je život, ako isključimo nemoguće, sušta prošlost.

Ta poruka je jednostavna:

Kada budeš stigla do nekog od onih brojnih trenutaka života gde moraš položiti račun o sebi, podneti uredne knjige o onom što si bila, što si radila, što si značila ovom svetu, nemoj, molim te, da ne uračunaš to što si jednom samrtniku ispunila dane zasitnom radošću, radošću meni potpuno neznanom u svim prethodnim godinama, radošću koja ne grabi gladno da dobije još, i još, već miruje, utoljena. U ovom trenutku vremena, upravo sad, ona je nešto divovsko.“

Kalaniti je umro u martu 2015. ostavivši iza sebe „Dah života“ retko vrhunsko delo dualnosti u kojoj tragedija smrti nije urušena ili razblažena, već koegzistira, u svemu stvarna, sa trijumfom osećaja života kao najvećeg ljudskog potencijala.
 
Izvor: www.brainpickings.org