Da li je Sigmund Frojd odgovoran za smrt svojih sestara

Nakon dolaska nacista u Beč, Sigmundu je odobrena izlazna viza, a on je rešio da povede sa sobom suprugu, njihovu decu s porodicama, sestru svoje žene, kućne pomoćnice, ličnog lekara s porodicom i psa. Ostavio je četiri sestre, koje će biti odvedene u logor i tamo umreti. Makedonski pisac Goce Smilevski u romanu „Sestra Sigmunda Frojda“, koji je kod nas objavila Laguna, daje glas Adolfini, sestri Sigmunda Frojda, koja je život provela u senci svoje porodice. A zašto je od četiri sestre odabrao da napiše baš njenu priču?

„Zbog toga što su životi njenih sestara slični, a njen je, u svojoj tragičnosti, jedinstven. U jednom svom pismu Frojd je opisuje kao svoju 'najslađu i najbolju sestru', i dodaje da ona ima 'veliku sposobnost za duboka osećanja i, nažalost, krhku preosetljivost'. Proučavajući razne izvore, možemo da zaključimo da je Adolfina Frojd bila potcenjena od svojih najbližih, koji su, na neki način, zazirali od nje. Od nje je ostalo nekoliko fotografija, nekoliko njenih pisama ili pisama njenih najbližih, nekoliko reči u knjizi sećanja njenog bratanca. Tišina oko Adolfininog postojanja bila je tako glasna da sam osećao da ovaj roman mora da bude ispričan njenim glasom“, otkriva Goce Smilevski.
 
Preplićući sudbine glavne junakinje Adolfine i njenog brata Sigmunda, pokazujući njihovu bliskost u detinjstvu, njeno druženje sa sestrom Gustava Klimta u bečkoj psihijatrijskoj bolnici, njene snove i njihova razmišljanja, Smilevski donosi složenu, poetsku fugu o našoj civilizaciji.

„Adolfina Frojd je provela ceo život blizu svog brata, o kome znamo toliko značajnih i trivijalnih stvari, ali ne znamo gotovo ništa o Adolfininom ličnom životu, ništa o njenim radostima i patnjama. Viđeno iz ove persektive, Adolfina je metafora svih zaboravljenih ljudi, čiji su životi bili, ukoliko ne postoji ništa osim fizičke realnosti, samo tragovi u pesku vremena. Njen glas koji priča ovaj roman je odjek glasova ljudi koji su proživeli život sličan njenom i koji su iščezli sa lica zemlje ne ostavljajući ništa iza sebe što bi svedočilo o njihovom postojanju. Tako sam krenuo od nekoliko pisama, njenih i njenog brata, u kojima je pominje, od par sačuvanih dokumenata, i povezao te istoriografske tačke na platnu vremena, sa gustim bojama fikcije, i tako stvorio njen portret u obliku romana“, kaže Smilevski.

On dodaje da se na sva proučavanja izvora, nadovezalo i zadovoljstvo otkrivanja Beča, grada u kojem se odvijao život porodice Frojd.

„Imao sam sreće da dobijem grant od jedne austrijske fondacije koja mi je omogućila višemesečni boravak u tom gradu radi istraživanja građe u vezi sa romanom, i ja sam poneo sa sobom neke knjige Adolfininih savremenika koji su dočarali duh tog grada. A to su: 'Dnevnik' Roberta Muzila, autobiografske knjige 'Baklja u uhu' i 'Igra očiju' Elijasa Kanetija, pisma Hermana Broha, i naravno 'Beč: Staklena bašta na Dunavu' Stanislava Vinavera. Bilo je divno hodati po njihovim tragovima, otkrivati njihov Beč i zamišljati kako se u tom prostoru, u tom gradu, odvijao život Adolfine Frojd“, navodi autor.

U romanu nailazimo i na Klimta, Van Goga i mnogo likovnih dela sa posebnim značenjima, ali se čini da Direrova „Melanholija“ ima posebno mesto, pa se nameće pitanje da li je likovna umetnost u prednosti u prikazivanju simboličnih značenja i patnje.

„Čini mi se da je svaka umetnost u prednosti u odnosu na ostale u prikazivanju izvesnog aspekata ispoljavanja patnje. Slikarstvo najbolje prenosi ono što je od patnje vidljivo, ono što se od nje utisnulo na ljudsko lice. Književnost može da nam ispriča onu tugu koja je zakopana duboko u samoj duši. Jedino muzika može da nam dočara ono što je u patnji neizrecivo“, objašnjava Smilevski.

Na zapažanje da se priča po Beogradu da je „Pingvin“ kupio prava za knjigu „Sestra Sigmunda Frojda“ pre nego što je objavljena, makedonski autor otkriva šta je zapravo istina.

„Holivudski producenti su hteli da otkupe prava za snimanje filma po mom romanu pre nego što je knjiga bila objavljena u Americi, jer su im urednici iz 'Pingvina' unapred dali na čitanje prevod u rukopisu. Prema ponuđenom ugovoru, ja ne bih imao uticaja na to u kom pravcu će oni od mog romana da prave scenario i kasnije od njega film. I opet dolazimo na temu etike: pitao sam se da li je etički da Adolfinu, koja se ponovo rodila kao književni lik u mom umu i mom srcu prepustim holivudskoj mašineriji da je prekraja ili, što bi oni rekli 'redizajnira', prema merilima tržišne potražnje. I shvatio sam da Holivud može da sačeka, sve dok producenti ne odluče da ja kao autor imam konačnu reč o tome kako će izgledati film snimljen po mom romanu“, otkriva on.

Ova knjiga je prevedena na mnogo jezika, a dobila je i Nagradu Evropske unije za književnost, pa pitamo autora šta je to donelo njemu kao piscu.

„Knjiga je do sada prevedena na više od trideset jezika, a meni je to donelo, kao piscu, pre svega snagu da nastavim dalje. Raditi na jednom romanu na način na koji ja radim, godinama, svakodnevno po više časova, zahteva veliku upornost, posvećenost. Pomisao da se moje knjige čitaju na svim tim jezicima jedan je od impulsa koji mi omogućavaju da istrajem“, zaključuje Smilevski.

On otkriva da trenutno radi na novom romanu, u kojem su glavni likovi ponovo oni koje je istoriografija pomalo ili potpuno zaboravila, a u čijim se životima oslikava duša jednog vremena.
 
Autor: Zoran Penevski
Izvor: Blic