Laguna je nedavno objavila interesantno prepričavanje Homerove „Ilijade“ i Euripidovih „Trojanki“, roman
Pet Barker „
Ćutanje devojaka“.
U pitanju je ženski pogled na pad Troje koju priča Briseida, Ahilova robinja, koja je u mnogim pričama predstavljena kao voljna ljubavnica.
U maniru Merion Cimer Bredli i njenog romana
The Firebrand (priče o padu Troje iz ugla proročice Kasandre) i Grevsove „Homerove kćeri“, Barkerova vešto tka priču o ratu, smrti i uništenju ispričanu glasovima žena koje su mahom bile nemi predmeti oko kojih su se muškarci borili.
U rukama manje veštog pisca „Ćutanje devojaka“ bi zvučalo kao naporni feministički pamflet, ali Barkerova nije nevešt pisac. Naprotiv. Ona vrlo vešto prepričava Homera i Euripida, stavivši fokus na silovane, porobljene žene koje gledaju kako im spaljuju grad, ubijaju decu, muževe i očeve i onda bivaju, ako su dovoljno „srećne“, primorane da šire noge muškarcu koji im je ubio voljene.
Andromaha, Briseida, Helena, Hekaba – sve one su ovde žene od krvi i mesa. Osobe koje imaju svoje ja, svoj glas, svoje snove, svoja razmišljanja. I sve one se ovde čuju vrlo jasno i glasno. Kao i njihova bol, tuga, užas i usamljenost. Usamljenost je jedna od glavnih tema „Ćutanja devojaka“.
Možda je najdirljiviji deo romana susret Ahila i Prijama koji dolazi da moli za telo svog sina. Barkerova vrlo vešto pokazuje sav patos i svu tugu tog trenutka, istovremeno oživevši Ahila, čoveka suprotnosti, ubice i ratnika svesnog sveg besmisla ratovanja.
Najbolnija i ubedljivo najupečatljivija slika je klanje Prijamove i Hekabine ćerke na Ahilovoj grobnici i, trenutak posle, kada Hekabi donose maleno telo unuka, rascopane glave. Poliksenina zapušena usta i duboki rez na glavici deteta nemo govore o užasu i očaju svih žrtava rata.
Uprkos temi koja je tragična i na momente mučna, Barkerova ima opak smisao za humor i to kad opisuje Patroklovu smrt ili Ahilove borbe. I ume lepo da dočara život u grčkom logoru – mirise (smrad), zvuke, buku, hranu, i vino, i tkanine, i krv, i kosti, i pucketanje rana koje najavljuje smrt.
Zanimljivo, ali bogova skoro da nema u ovoj priči. Osim Tetide, Ahilove majke, koja je ovde zastrašujuća mračna obala, i crni talasi, i škripanje brodova, i miris mora, i ukus soli na Briseidinoj koži i kosi.
„Ćutanje devojaka“ je knjiga koja se čita u dahu i koja tera na razmišljanje o istoriji, o pričama koje pričamo, o pobednicima i poraženima i svima onima koji su vekovima stajali u senci, bez glasa. Topla preporuka!
Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik