„Crvene duše“ Pola Grevejaka ‒ svemoćna cenzura u SSSR-u

Pripadam posleratnoj generaciji koja se okretala Zapadu i nije gledala na SSSR i njegove satellite, i zato sam sa znatiželjom uzela da čitam roman „Crvene duše“ malo poznatog francuskog pisca Pola Grevejaka, u izdanju Lagune.

Privukle su me korice knjige jer liče na ruska posleratna izdanja i kratak tekst ispod srpa i čekića „Roman o cenzoru koji je bio prinuđen da čita najbolja ruska dela XX veka kako bi u njima ugušio svaki plamičak slobode“.

Pol Grevejak (1981) napisao je „Crvene duše“ kao svoj prvi roman, ali je studirao političke nauke i književnost. Mladost je proveo putujući i živeo je u Beču, Šangaju i Dablinu, i mada nikada nije posetio Sovjetski Savez, najveći deo romana odnosi se na zbivanja u Moskvi pre njegovog rođenja.

Oni koji tvrde da se sve što ih interesuje može naći na internetu varaju se kada je reč o Grevejaku. U belešci o piscu stoji da je za svoj prvi roman („Crvene duše“) dobio francusku književnu nagradu „Rože Nimije“, a dobar znalac francuskog mi je, tražeći nešto više o Grevejaku, našao još samo da su ga primetili članovi Akademije Gonkur i preporučili to delo čitaocima kao zanimljivo. Posle „Crvenih duša“ napisao je romansiranu biografiju kompozitora Alfreda Šnitkea „Tajna kadenca“ i zbirku priča. Kritičari i čitaoci hvale Grevejaka, ali nigde se ne otkriva kako je tako dobro upoznao „homo sovjetikusa", prema kome u knjizi nikada ne pokazuje nadmenost.

On o „Crvenim dušama“ govori kao o melanholičnom trileru i kaže da je knjiga omaž mučenicima koji su verovali u književnost i bili iskrene patriote spremni da daju svoj život ako je trebalo braniti svetu rusku zemlju, što su iskoristili svi ruski samodršci među koje je uvrstio sve careve, Staljina i njegove naslednike. 

Glavni junak romana je Vladimir Katuškov kome su oba roditelja predavala književnost i ljubav prema knjizi je od njih nasledio. Oca je izgubio u Drugom svetskom ratu, a majka je u potaji čitala Anu Ahmatovu koja je bila na Staljinovoj crnoj listi.

Katuškov je prihvatao sve čime ga je Staljinova i KGB-ova propaganda „kljukala“ i verovao da oterani u gulage ili u ludnice nisu nedužni jer su ugrozili komunističku doktrinu. Tako mu nije bilo teško da se zaposli u centralnoj sovjetskoj cenzuri, poznatoj kao Glavlit.

Veoma obrazovan, duboko indoktriniran, Katuškov se ponosi što daje doprinos trijumfu socijalizma i zato brzo napreduje, uveren da je pravi „inženjer ljudskih duša“ kako je Staljin to nazvao. 

Katuškov dobija određene privilegije, istina sitne (bolju kancelariju, vožnju autom Glavlita...), a cenzuriše najbolje knjige (Pasternaka, Solženjicina) i ne razmišlja o daljoj sudbini autora koji, zavisno od njegove ocene, odlaze u sibirske gulage ili na navodno lečenje u ludnice. 

Veoma introvertan, Katuškov se sprijatelji sa Pavlom Goljšenkom, propalim sineastom, koji radi kao kino-operater u Goskinu, bioskopu za političku vrhušku, gde njih dvojica u potaji gledaju zabranjene zapadne filmove.

Zaljubljuje se u devojku koja ga uvodi u svet samizdata, knjiga i brošura iz kojih saznaje ono što nije mogao čitati jer nije ni stizalo na cenzurisanje. 

Postepeno Katuškov doživljava preobražaj, postaje disidentski pisac, zgađen licemerjem poretka u koji je verovao, i počinje da piše pod pseudonimom. Grevejak uporedo stvara potresnu sliku gulaga, ludnica gorih od zatvora, bede naroda koji vreme provodi u redovima pred praznim prodavnicama i istovremeno prati zbivanja u porodici Sverdlov. Otac te porodice gradi karijeru od operativca KGB-a do generala, a njegova jedina kći zajedno sa Katuškovom postaje borac protiv straha, terora, autokratije, cenzure ... U sovjetske knjižare stižu knjige Pasternaka, Solženjicina.
 
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik