Čovek kometa – 190 godina od rođenja Marka Tvena, hroničara američke duše

Jedan od najuticajnijih pisaca u istoriji i posle 190 godina od rođenja i dalje je živ, možda i življi nego mnogi njegovi savremenici koji su bili prihvatljiviji, uglađeniji, ozbiljniji i pristojniji kao književnici. Knjige Marka Tvena i dalje se preštampavaju, njegovi junaci i dalje hodaju kroz maštu dece, njegovi citati i dalje kruže kao tihi podsetnici da svet ne pripada samo moćnima i bučnima.

„Došao sam na svet s Halejevom kometom 1835. godine; ona se ponovo pojavljuje sledeće godine i očekujem da ću otići s njom. Bilo bi mi najveće razočaranje u životu ako ne bi bilo tako. Svemogući je, bez sumnje, rekao: ‘Evo ovo dvoje neobjašnjivih čudaka – došli su zajedno, moraju i otići zajedno.’“

Tako je i bilo. Kometa se ponovo pojavila 20. aprila 1910, proletela je pored Zemlje ponovo posle tačno 74 godine, 4 meseca i 21 dana, a Veliki Mudri Čudak umro je dan kasnije. Želja mu se ispunila. Poživeo je 74 godine, 4 meseca i 22 dana. Dan duže od komete.
 

Postoje ljudi koji u istoriju uđu tiho, gotovo nečujno, i ostave trag, i postoje oni za koje se od samog početka oseća da dolaze s nekog većeg, višeg nivoa stvarnosti. Mark Tven, rođen kao Samjuel Langhorn Klemens u malom mestu Florida u Misuriju 1835, pripada ovoj drugoj vrsti.

Njegovo rođenje i smrt poklopili su se s pojavom Halejeve komete na nebu. Kao da je kosmos potpisao njegovu biografiju.

Pre nego što je postao mit, bio je samo bolešljivi, povučeni dečak iz porodice koja se borila sa siromaštvom. Njegov otac, sudija Džon Klemens, bio je strog, ćutljiv čovek, sklon snovima o velikim poslovima koji se nikada nisu ostvarili. Majka Džejn, blaga i duhovita, bila je prvi izvor priče u njegovom životu. Od nje je učio kako se tuga pretvara u šalu, kako se strah prelama kroz smeh, kako se čak i najteži dan može izdržati uz pravu rečenicu izgovorenu u pravom trenutku. Kad je otac iznenada umro, Samjuel je imao jedanaest godina. Kuća je ostala bez oslonca, a dečak je prerano gurnut u svet rada.

Školu nikada nije završio. Ne zato što je prezirao učenje, nego zato što je život diktirao drugačiji raspored časova. Porodici je bio potreban svakog trenutka, svaki par ruku se računao, svaki cent je značio komad hleba. Radio je kao šegrt u štampariji, nosio olovna slova, slagao tuđe rečenice i u sebi tiho smišljao svoje. Kasnije će, sa onom prepoznatljivom mešavinom ironije i istine, reći onu čuvenu rečenicu: „Nikada nisam dozvolio da škola utiče na moje obrazovanje.“ Njegove škole bile su ulica, pristanište, krčma, zagušljiva redakcijska sobica u kojoj je vazduh bio gust od dima i ambicija.

I sad sledi jedna marktvenovska činjenica – čovek bez formalnog obrazovanja postao je 1907. godine počasni doktor čuvenog univerziteta Oksford!
 

 

Najvažniji učitelj ipak mu je bila reka. Misisipi je u njegovom životu imao skoro religiozni status – nije to bila samo voda koja teče nego živa sila, gotovo lik. Kao mladić postao je pripravnik kormilara parobroda, čovek koji zna svaki zavoj, svaki skriveni plićak, svaku opasnost koja se krije u mutnoj struji. Reka ga je naučila da se u životu stalno balansira između sigurnog i opasnog, između površine i dubine. U kasnijim godinama, kada je već bio poznat, pamtiće da je upravo na Misisipiju naučio da sluša kako ljudi govore: kako psuju, kako mole, kako se hvale, kako lažu, kako sanjaju.

Ta škola, bez diploma i svedočanstava, stvorila je stil koji će mnogi kasnije nazvati prvim pravim američkim glasom. Pre njega književna scena Sjedinjenih Država bila je pod jakim uticajem Evrope. Pesnici poput Longfeloua i prozni autori poput Natanijela Hotorna, Vošingtona Irvinga ili Džejmsa Fenimora Kupera stvorili su temelje nacionalne književnosti, ali u njihovim rečenicama i dalje je odjekivao Stari kontinent – i po temi, i po tonu, i po jeziku. Tven je bio prvi koji je taj jezik razvezao, skinuo mu kragnu, raskopčao sako i pustio ga da govori kao što se govorilo u krčmi, na pristaništu, u selu, među decom koja se penju na drveće i beže od škole.

Živeći na Misisipiju, odlučio je da svoja književna dela potpisuje pseudonimom Mark Tven. To Mark Twain duboko je vezano za veliku reku i znači dubinu od dva hvata; to je rečnik reke. Jedan hvat iznosi blizu dva metra, preciznije, oko 182 cm, i to je bio signal koji se na Misisipiju koristio za označavanje bezbedne dubine za plovidbu na reci. Dakle, nepuna četiri metra bila su sigurna dubina za brodove. Dubina duše Marka Tvena, koju je redovno davao čitaocima u svojim delima, bila je mnogo većih razmera.

Prvo šta je objavio pod slavnim imenom bila je priča „Čuvena žaba skakačica iz okruga Kalaveras“. Bilo je to pre 160 godina – 18. novembra 1865. godine, u Saturdej presu.
 

 

Mnogo godina kasnije mnogi će reći da je on prvi pravi američki pisac. Ne zato što pre njega nije bilo književnosti, nego zato što pre njega nije bilo tog posebnog spoja – narodnog govora, satire, moralne pobune i nežnosti prema običnom čoveku. Vilijam Din Hauels, pisac i kritičar, isticaće da je Tven „otvorio prozor kroz koji je Amerika prvi put videla samu sebe“. Brander Metjuz će pisati da je njegov humor „najdublje ozbiljan“, jer iza smeha stoji beskompromisna potreba za pravdom. Henri Džejms, koji je u mnogo čemu bio njegova suprotnost, priznaće da Tvenovi likovi „dišu istim plućima kao ljudi koji sede pored vas u vozu“.

Deo snage njegovog stila nalazi se u tome što nikada nije prestao da bude novinar. Godinama je radio kao reporter, putopisac, kolumnista. Naučio je da posmatra svet širom otvorenih očiju, da precizno vidi detalj, uoči paradoks, da prepozna licemerje. Njegovi tekstovi iz tog perioda puni su humora, ali i besa prema malim nepravdama koje razjedaju društvo iznutra. Moderne kritike ističu da je upravo taj spoj novinarske budnosti i književne imaginacije razlog zbog kojeg Tven deluje savremeno i danas, uprkos tome što je pisao u 19. veku.
 

 

Šira slava došla je s romanom „Doživljaji Toma Sojera“, pričom o dečaku koji beži od dosade, od odraslih, od obaveza, u svet igre i slobode. Taj roman, koji je mnogima delovao kao lagana dečja knjiga, u sebi nosi i jednu tiho postavljenu dijagnozu društva – da odrasli prebrzo zaboravljaju šta znači sloboda, a prebrzo uče šta znači strah od tuđeg mišljenja. Kada je stvorio Toma, Tven je razumeo da nema junaka bez nestašluka, niti slobode bez rizika. Sa „Doživljajima Haklberija Fina“ otišao je još dalje. Tu je ispričao priču o dečaku koji zajedno sa odbeglim robom Džimom plovi niz Misisipi, bežeći od nasilja, rasizma, licemerja i gluposti. Ta knjiga uzdrmala je Ameriku, jer je pod vedrim plaštom avanture postavila pitanje koje društvo tada nije želelo da čuje: šta znači biti slobodan u zemlji koja još uvek nosi ožiljke ropstva?

Ernest Hemingvej će mnogo kasnije suvo i osorno reći da „sva moderna američka književnost potiče iz jedne knjige – ‘Doživljaja Haklberija Fina’“. To nije bila preterana metafora, nego ocena pisca koji je dobro znao šta znači ogoliti rečenicu i spustiti prozu na nivo živog, govornog jezika. Od Tvena će učiti čitave generacije – Fokner, Stajnbek, Šervud Anderson, Dos Pasos, pa dalje do savremenih autora koji i ne znaju da u sebi nose nešto od njegovog ritma.

Humor i tuga

 

Ali, pod slojem humora i književne slave, Tvenov privatni život bio je isprepletan tugom. Njegova supruga Livija Langdon, poreklom iz ugledne, obrazovane porodice, bila je njegova savest, oslonac i stalni kritičar. Ona ga je podsticala da čita ozbiljniju literaturu, da produbljuje misao, da ne ostane samo zabavljač nego da postane moralni glas svog vremena. Njihova ljubav bila je tiha, istrajna, duboka. U pismima joj se obraćao sa mekoćom čoveka koji je napokon našao sigurno pristanište. Ipak, ni taj dom nije bio pošteđen tragičnih udaraca. Dok je javno zabavljao i zasmejavao ljude, u porodičnom domu suočavao se s najvećim bolom koji čovek može da doživi...

Njihov sin Langdon umro je još kao beba, s nepune dve godine, ne izdržavši posledice prehlade. Ćerka Olivija Suzan, nežna i osetljiva, preminula je u 24. godini od meningitisa. Džejn, vesela i talentovana, umrla je u 29, kada je dobila epi napad u kadi i udavila se, a Klara, najstarija, od srčanog oboljenja. Zapravo je Klara jedina nadživela roditelje i do svoje smrti polagala autorska prava na očeva dela. Supruga Livija je dugo bolovala i otišla pre njega, 1904. godine. Svaki novi gubitak iznova je lomio čoveka koji je milione ljudi uveseljavao svojim knjigama. U dnevničkim zapisima i pismima iz tog perioda oseća se gorčina i očaj, ali i gotovo fanatična vera u to da pisanje ima neku vrstu spasonosne funkcije.

Govorio je da „čovek može izdržati gotovo sve, osim smrti svoje dece“ i da je „tuga cena kojom plaćamo privilegiju da volimo“. Njegova poslednja knjiga „Tajanstveni stranac“ (objavljena posthumno), nosi tamnije tonove, gorke zaključke o ljudskoj prirodi, gotovo pobožna pitanja o smislu patnje. Kritičari su se podelili: jedni su tvrdili da je Tven postao mračni pesimista, drugi da je tek tada progovorio punom snagom, oslobođen iluzija.
 

 

Tvenov uticaj na književnost proširio se daleko preko granica Amerike. U evropskim kritikama slavljen je i osporavan, ali gotovo nikada nije bio zanemaren. Ruski pisci su u njemu prepoznavali izvesnu bliskost sa Gogoljem i Saltikov-Ščedrinom, upravo zbog sposobnosti da kroz humor raskrinkava društvenu nepravdu. Jer, nepravda je svuda ista, bilo da se dešava u državi koja se zove Rusija, Amerika ili Jututunija.

U francuskoj tradiciji upoređivan je s Volterom, kao neko ko se smeje kako bi mislio slobodno. U nemačkim esejima isticano je da Tven poseduje „američki folkston“, u slobodnom prevodu – narodski jezik, narodski stil izražavanja, stil koji se (do tada) nije često primenjivao u književnosti.

„Ljudi koji pišu dobre humorističke stvari, kao Mark Tven, Karel Čapek, Zmaj, Nušić i mnogi drugi, pisali su istovremeno divne stvari za djecu. Humoristi i djeca vole život bez granica i ograda. Negdje se njihovi pogledi na svijet podudaraju u najboljem smislu. Njima se čini da je sve moguće...“, ispričao je svojevremeno Branko Ćopić, svojevrsni „srpski Tven“. Moglo bi se tako reći, jer i naš Branko i svetski Mark pisali su o detinjstvu, o selu i ljudima s margine, obojica su koristila humor da bi se suprotstavili gluposti i sili, obojica su se podsmevali autoritetima, ali štedeli običnog čoveka. Ipak, Tvenov prostor je Misisipi, robovlasnički jug, rađanje industrijske Amerike, dok je Ćopićev prostor Bosna, Krajina, sela koja mirišu na seno i barut, partizanske šume i posleratne iluzije. Ako je Tven stvorio mit o američkim običnim ljudima, Ćopić je stvorio mit o ljudima sa brda i iz klisura, o deci koja trče po kamenju i smeju se i kad im je teško. U tom smislu, može se reći da su braća po duhu, ali svakako sinovi različitih domovina.

Danas su Tvenove knjige obavezna lektira u hiljadama škola širom sveta. U nekim američkim državama njegovi romani ulaze u programe osnovnih razreda, u drugima u srednju školu. U evropskim zemljama, među kojima je i Srbija, Tom Sojer i Haklberi Fin često su prvi susret dece sa američkom književnošću. Tačan broj škola se menja iz godine u godinu, ali ostaje činjenica da generacije učenika odrastaju uz njegove knjige, da se njegovi junaci iznova rađaju u svakoj učionici u kojoj dete prvi put otvori roman i oseti da svet može biti i drugačiji, i pravedniji, i slobodniji.
 

 

Kada se čitaju njegove misli, jasno je zašto se toliko citira. Govorio je da je „hrabrost otpor strahu, a ne odsustvo straha“, da je „čovek jedino biće koje može da se zacrveni – ili bi bar trebalo“, da je „dobrota jezik koji i gluv može da čuje, a slep da vidi“. U tim rečenicama nema ukrasa, viška, nema poziranja. One deluju kao da su pale sa usana nekoga ko je dugo ćutao i onda, u jednom dahu, rekao ono najvažnije.
Njegov stil kritičari su opisivali kao „prozu koja hoda u čizmama, ali sanja bosa“. Bio je istovremeno i seljak i filozof, i komičar i prorok, i cinik i idealista. Pisao je rečenice koje su ličile na razgovor pored ognjišta, ali je u njima skrivao slojeve značenja koji otvaraju moralne i filozofske dileme. Današnji proučavaoci vide u njemu klasičnog realistu, ali i preteču modernizma, upravo zato što se usudio da pusti jezik na slobodu, da dozvoli junacima da govore svojim dijalektima, da „prljavi“, neuređeni govor uđe u „visoku“ književnost.
 

Tamna strana
 

 

Finansijski je u životu znao da doživi i uspon i pad. Ulagao je u izume koji nisu uspeli, u štamparske mašine koje su bankrotirale, u projekte koji su se raspali pre nego što su prohodali. Jedno vreme bio je praktično pred bankrot, pa je prihvatio iscrpljujuću svetsku predavačku turneju samo da bi otplatio dugove. Putovao je po Americi, Evropi, čak i po Dalekom istoku, pričao svoje anegdote pred prepunim salama, dobijao aplauze, ali iza svake ovacije stajao je čovek koji zna da se vraća u hotelsku sobu punu neplaćenih računa...

Ipak, uprkos svim lomovima, ostao je veran uverenju da se čovek brani humorom. Za njega humor nije bio ukras, već oružje. Njime je udarao po rasizmu, po imperijalizmu, po religijskom fanatizmu, po političkoj korupciji. Kada je pisao protiv američkog uplitanja na Filipinima, mnogi su ga u SAD proglašavali izdajnikom. Kada je, s onom svojom poznatom ironijom, govorio o licemerju crkvenih velikodostojnika (njemu se pripisuje izjava: „Religija je nastala kad je prvi prevarant sreo prvu budalu.“), optuživali su ga za bogohuljenje.

Sto devedeset godina posle njegovog rođenja Mark Tven je i dalje živ, možda življi nego mnogi njegovi savremenici koji su bili prihvatljiviji, uglađeniji, pristojniji. Njegove knjige i dalje se preštampavaju, njegovi junaci i dalje hodaju kroz maštu dece, njegovi citati i dalje kruže kao tihi podsetnici da svet ne pripada samo moćnima i glasnima. Pripada i onome ko ume da kaže „ne“, onome ko ume da se nasmeje pred silom, onome ko ume da vidi čoveka tamo gde drugi vide „slučaj“ ili „problem“.

Ako pokušamo da saberemo sve niti njegove sudbine – rođenje pod kometom, detinjstvo na obali reke, odsustvo formalnog obrazovanja, novinarske godine, književnu slavu, porodične tragedije, prijateljstvo sa značajnim naučnikom, borbu s dugovima, beskompromisnu veru u slobodu – dobijamo lik čoveka koji je ceo svoj život proveo na ivici između smeha i suza. Možda je upravo tu, na toj tankoj liniji, i rođena njegova besmrtnost.

Mark Tven je umeo da od reke napravi metaforu života, od komete metaforu sudbine, od svake rečenice mali, lični ustanak protiv nepravde. Zbog toga se i danas osmehujemo kada čujemo njegovo ime. Ne zato što je bio samo zabavljač, nego zato što nas je naučio da je ponekad jedini način da ostanemo ljudi da se, uprkos svemu – (na)smejemo.
 

Prijateljstvo s Nikolom Teslom: Vreme u kom su se sreli čovek reči i čovek munje
 

Život Marka Tvena isprepleo se s jednim od ljudi koji je u istoriju ušao tiho i ostavio ogroman svetli trag u njoj. Reč je o Nikoli Tesli. Kada su se, sredinom devedesetih godina 19. veka, prvi put sreli u Njujorku (neki izvori navode da je to bila 1894. godina), bio je to susret čoveka reči i čoveka munje. Tesla je Tvena često vodio u svoju laboratoriju, među kablove, iskre, rotirajuće mašine i staklene cevi ispunjene svetlom. Tven je sve to upijao kao čudo, kao produžetak onih dečjih snova u kojima se svet može prepraviti i popraviti jednom genijalnom idejom.

Postoji anegdota koja kaže da je Tesla jednom, želeći da mu demonstrira dejstvo jednog svog oscilatora, naterao Tvena da stane na platformu koja je vibrirala visokim frekvencijama, a usput ga je ubedio da mašina odlično „pomaže protiv zatvora“ (od kog je Tven, pričalo se, patio). U početku je pisac bio oduševljen „terapijom“, smejao se, govorio da oseća kako mu mladost ulazi u kosti i tome slično, a onda je Tesla isključio mašinu. „Da ne preterujemo.“ Ubrzo je Tven počeo da oseća čudan pritisak u stomaku i morao je bukvalno da otrči do toaleta, jer se pokazalo i dokazalo „laksativno dejstvo“ oscilatora. Tesla je smejao do suza. Ta naizgled banalna epizoda često se prepričavala kao dokaz da je Tven gotovo detinje verovao nauci, a da je Tesla u njemu nalazio savršenog sagovornika – nekoga ko ume da nasmeje, ali i da razume.

Njihovi razgovori, vođeni do kasno u noć, prolazili su kroz teme od religije do politike, od sudbine civilizacije do sitnih ljudskih slabosti. Tven je Teslu posmatrao kao čoveka iz budućnosti, nekoga ko je stigao prerano, dok je Tesla u Tvenu video ono čega sam nikada nije imao dovoljno – sposobnost da se svet osvoji i šarmom, i rečju, i osmehom. U njihovom prijateljstvu ogledala se i jedna šira istina o tom vremenu: da je 19. vek razapet između parne lokomotive i električne munje, između Biblije i telegrafa, između starog sveta i novog, a da je upravo na raskrsnici stajao čovek poput Marka Tvena.
 

Rekli su o Marku Tvenu

„Njegovi likovi dišu istim plućima kao ljudi koje srećemo u vozu, na ulici, u krčmi. On ih nije izmišljao, on ih je oslobađao.“
– Henri Džejms

„Sve što sam ikad želeo da budem, Tven je već bio. On je naš nacionalni deda, naš prvi glas savesti.“
– Kurt Vonegat

„On je razumeo ljude bolje nego ijedan sociolog, a svet bolje nego ijedan putopisac.“
– Džon Stajnbek

„Da sam Amerikanac, želeo bih da pišem kao Mark Tven. Pošto nisam, mogu samo da mu se divim.“
– Džordž Bernard Šo

„Rekao sam mu da izgleda kao američki Sokrat. Odgovorio je da se nada da će umreti s manje buke.“
– Oskar Vajld (posle večere u Londonu s Tvenom)

 
Autor: Bane Bjelica
Izvor: kurir.rs
Foto: Mark Twain by A.F. Bradley, 1907 / Public domain / Wikimedia Commons