Čovek koji je demontirao hladni rat

Sticajem okolnosti početak demokratizacije, ali i raspada Sovjetskog Saveza mogao sam da vidim izbliza. Tamo negde krajem osamdesetih godina, na poziv „Literaturne Gazete“ odem u Moskvu. U ime novina koje sam predstavljao potpišem neke papire o saradnji, bude sve po protokolu kao na nekom ozbiljnom političkom samitu: razmena ukoričenih ugovora, rukovanje, aplauzi, a zatim beskrajne zdravice s votkom na iskap. Neverovatno iskustvo. Sedim sa desetak  sovjetskih aparatčika za velikim stolom u uglednim državnim novinama i gledam kako svaki ustaje, održi zdravicu i sruči u sebe votku na eks, a onda svi mi kao po komandi skačemo na noge i činimo to isto. Brzo se snađem, pa posle drugog pića s praznom čašom samo vešto imitiram ovaj ritual.
Fasciniran ovom predstavom,  gotovo se i ne začudim kad među mnogobrojnim maštovitim zdravicama čujem i onu upućenu „mineralnom sekretaru“ . Znam na koga se to odnosi. Sovjetski Savez se još nekako drži, a na njegovom čelu je Mihail Gorbačov, koji vodi  bezuspešnu „antialkoholnu kampanju“ po mnogima nalik na „suvi zakon“ iz doba carske Rusije. Naslutim, tako, na praktičnom primeru koje  sve muke očekuju njega i njegovu perestrojku, glasnost i druge neobične ideje.
U svojoj autobiografiji Gorbačov to ilustruje jednom anegdotom iz vremena na samom početku perestrojke kada su se zbog „antialkoholne kampanje“ i nestašice alkoholnih pića stvarali ogromni redovi nervoznih kupaca. Svi psuju i proklinju vlast, a posebno generalnog sekretara Partije. Onda jedan u redu kaže: „Sad ću da odem u Kremlj da ga ubijem“. Svi ga radosno podrže. Posle jednog sata on se vraća, red se jedva malo pomerio ka ulasku u radnju, i svi ga nestrpljivo pitaju: „I šta je bilo, jesi li ga ubio?“, a on odgovara: „Ne. Tamo je još veći red.“
Gorbačov lakonski zaključuje: „Ova anegdota nije smešna svakome, ali Rusi je vole“
Posle me moji domaćini pitaju šta bih želeo da vidim u Sovjetskom Savezu osim Lenjingrada koji se podrazumeva. Moj kolega, fini, starinski rusofil,  s kojim sam doputovao iz Beograda, pokaže na karti neke sibirske gradove, „jer je ovo jedinstvena  prilika“, a ja se odlučim za pribaltičke zemlje jer mi se čini da je tamo prava kriza, mada još ne naslućujem da se Sovjetski Savez može raspasti. I još, mislim ovako: tamo su glasnost i perestrojka najdalje otišli, pa hajde da vidim kako to izgleda. I tako sednem u voz i pravac Riga, glavni grad Letonije  na obali Baltičkog mora. Za sve vreme boravka u SSSR-u imam i prevodioca. Jedna mlada, moderna  Ruskinja za koju bi se na prvi pogled reklo da jedva čeka demokratizaciju i modernizaciju svoje velike zemlje. Satima tutnji voz kroz nepregledne brezove šume, a moja prevoditeljka plete sve najgore o Gorbačovu i njegovim idejama. Prvo pomislim: pa, da, to je još jedan dokaz da se nešto ozbiljno menja u ovom okoštalom društvenom sistemu kada jednom strancu može sve ovo da priča. Međutim, ubrzo uvidim da je, što bi rekao Marks, reč o jednostavnim klasnim interesima. Iz razgovora shvatim da porodica moje ogorčene prevoditeljke pripada partijskoj nomenklaturi koja je u opasnosti da izgubi privilegije.
Kada se prisetim ovih svojih doživljaja bolje shvatam i ono o čemu Gorbačov piše u svojoj autobiografiji pri kraju političke karijere, kada ga u predizbornoj kampanji dočekuju uvredljivim povicima. „Pokazalo se da su sve to bivši partijski radnici, i da im je do demokratije stalo kao do lanjskog snega“. A jedna novinarka ga čeka pola dana samo da bi mu postavila jedno jedino pitanje: „Da li još uvek radite za CIA?“ „Pogledao sam to mlado lice“, kaže Gorbačov. „Neko ju je nahuškao, dao joj zadatak, i ona ga je ispunjavala. Odgovorio sam: da, dobro me plaćaju – okrenuo sam se i otišao.“
U autobiografiji Gorbačov ispisuje svoju životnu priču od dečačkih dana do vremena u kojem je na gotovo neverovatan način promenio istoriju sveta i bez nasilja reformisao  jedan politički sistem represije i neslobode To je priča, kako kaže ruski politički filozof, Dmitrij Furman, o čoveku koji je “prestrojio sebe i svet”. Sam Gorbačov u više navrata kaže da mu nije bio cilj rušenje  Sovjetskog Saveza koji se raspao onog trenutka kada je bio prinuđen da podnese ostavku na mesto predsednika SSSR-a, već “likvidiranje komunizma i diktature nad celim narodom.”  A možda je ovog smirenog i odvažnog državnika još najbolje opisati kao čoveka koji je demontirao hladni rat, tu gotovo pedesetogodišnju konstrukciju koja nam je svima visila nad glavom. 

Autor: Dušan Veličković
Izvor: Blic Knjiga