Čitanje romana „Kameni splav“ Žozea Saramaga

„Kameni splav“ Žozea Saramaga je neverovatan roman. Knjiga ima fantastičan, ali i angažovan zaplet, simpatične i zanimljive likove, kao i duboku političku i filozofsku podlogu.

Zaplet je izmišljen. Pirinejsko poluostrvo, na kome su Španija i Portugalija, odlomilo se od Evrope i započelo plovidbu Atlantskim okeanom. Petoro ljudi i pas, od kojih je svako doživeo bizarne situacije koje mogu, ali i ne moraju biti povezane sa otcepljenjem poluostrva, sreću se i počinju zajedničko putovanje.

Žoana Karda je žena koja nacrta liniju u prašini, ali se ona magično pojavljuje iznova koliko god puta da je obrišu. Žoze Anajso je čovek koga prati jato čvoraka kuda god da pođe. Žoakim Sasa je neko ko je neobjašnjivo sposoban da baci neverovatno težak kamen u vodu i da on skakuće po njoj. Pedro Orse je apotekar koji može da oseti zemljotrese; iako te potrese niko drugi ne oseća, seizmografi potvrđuju da je do njih došlo. Marija Guavajra je žena koja pri paranju stare čarape otkriva da je vunica beskonačna. I na kraju, Ardent je pas koji ima neverovatne moći zapažanja.

Kada bude uočeno da plutajuće poluostrvo ide pravo ka Azorskim ostrvima i katastrofi, njih petoro kreću na put prvo automobilom, a zatim karavanom koji vuče konj. Žoze Anajso i Žoana Karda postaju ljubavnici. Kasnije se to isto desi i sa Žoakimom Sasom i Marijom Guevajrom. Iz ovih veza nastaju komplikacije. Dobar deo knjige posvećen je putovanjima ove grupe i njihovim avanturama kroz Španiju i Portugaliju.
 
Saramago je pisao postomodernističkim stilom. Nema upitnika niti novog reda kad nastupi dijalog. Ponekad rečenice i pasusi bivaju veoma dugački. Raspoloženje koje vlada u knjizi je obično vedro, ali u nekoliko navrata postaje ozbiljno. Roman je pun filozofskih promišljanja u vezi sa ljudima i životom.
 
Postoje očigledne istorijske i političke alegorije i značenja povezana sa kretanjem poluostrva. Iako nisam neupućen u istoriju i političku situacije Portugalije, Španije i uopšte Evrope, moje znanje ne prodire dovoljno duboko koliko bih želeo. Zato bi bilo kakav politički ili istorijski komentar, koji bih pokušao ovde dam, bio vrlo verovatno površan. Iz tog razloga izbegavaću da komentarišem taj deo priče.
 
Osim ovog aspekta, postoji mnogo dodatnih tematskih i filozofskih niti u ovom delu. Neću se pretvarati da sam razumeo, ili čak prepoznao, sve koje se u romanu nalaze. Ipak, jedna od poenti koje mislim da su ovde centralne jeste Saramagov pokušaj da kaže šta je dragoceno i vredno čuvanja u životu.
 
Tekst je veoma skeptičan i ciničan prema mnogim aspektima postojanja. Vlada, policija i vojska su prikazane kao kapriciozne ili nestručne. Institucije i društvene organizacije, poput nauke i javnog mnjenja, odbačene su i ismejavane.
  
Saramago ide i dalje od toga. Razumevanje istorije i prošlosti je prikazano kao gotovo nemoguće. Na nekoliko mesta, poreklo predmeta i istorijske bitke dobijaju različita tumačenja. Pokazano je čak i da su osnovne univerzalne konstante nepouzdane. Na primer, zakon akcije i reakcije je prikazan kao potpuno neobjašnjiv. Saramago se ovoj temi vraća u nekoliko navrata. Na nekoliko mesta u priči, autor zaključuje da ljudi preuveličavaju svoj značaj, kao i sopstveni uticaj na univerzum.
 
„I ne vredi dodati da svako ima pregršt razloga da se smatra uzrokom svih posledica, ovih o kojima smo govorili i pride onih koje su isključivo naš doprinos funkcionisanju sveta, ono što bih veoma voleo da znam jeste kakav će on biti kada više ne bude bilo ljudi i posledica koje samo oni uzrokuju, najbolje je i ne misliti o takvoj nepreglednosti od koje se zavrti u glavi, dakle, dovoljno će biti da prežive neke životinjice, neki insekti, i sve će postojati, svet mrava, svet cvrčaka, neće razmicati zavese, neće se gledati u ogledalu, pa šta, na kraju krajeva, jedina velika istina jeste da svet ne može biti mrtav.“
 
Kasnije u nekoliko situacija pokazano je da je ljudska potreba za značenjem i mestom u univerzumu takođe beskorisna.
 
„…Kao da priroda zaista nema pametnija posla nego da stalno misli na nas. Sve bi bilo lakše razumeti kada bismo priznali, jednostavno, svoj beskrajni strah, onaj koji nas tera da ispunimo svet slikama po našem sopstvenom liku ili liku onoga što verujemo da jesmo, osim ako, naprotiv, taj opsesivni napor nije plod hrabrosti, ili obične tvrdoglavosti onoga koji odbija da bude tamo gde je praznina, da vidi smisao tamo gde smisla nema. Verovatno mi ne možemo ispuniti prazninu, a to što zovemo smislom jeste samo običan prolazni skup slika koje su u izvesnom trenutku delovale harmonično, ili gde je inteligencija u panici pokušala da uvede razum, red, sklad.“
 
Iznova i iznova Saramago nam naglašava da živimo na nestabilnom zemljištu. Bizarni su naizgled nasumični pokreti poluostrva što je ujedno i krajni primer nestabilnosti.
 
Pisac nam ipak ne donosi filozofiju očajanja. Deluje da ipak postoji značenje ili bar utešni aspekt života. To su ljudsko spajanje i udruživanje. Moram da priznam da sam potražio značenje iza čvoraka koji se pojavljuju u romanu. Pronašao sam da simbolišu ljudsku harmoniju i zajedništvo. Ovo se potpuno uklapa jer knjiga naglašava prednosti dobrote, prijateljstva, drugarstva i smislenih seksualnih odnosa.
 
Jedan od primera:
 
„Bez pomoći bi ostali samci, ljudi bez porodice, mizantropi, no čak ni oni ne bi bili automatski isključeni iz društva, treba verovati u spontanu solidarnost, u onu neukrotivu ljubav prema bližnjem koja se iskazuje u svim prilikama, pogledajte primere sa putovanja železnicom, naročito drugom klasom, kada dođe vreme da se otvore korpe sa hranom a majka porodice nikada ne zaboravi da ponudi i nepoznate putnike sa susednih sedišta…“
Velike grupe i organizacije ljudi ne funkcionišu u Saramagovom pogledu na svet. Naših pet protagonista (šest ako računamo Ardenta) prikazani su kao brižna grupa ljudi koji se međusobno podržavaju i daju jedni drugima značenje. Opevan je čak i produktivan uticaj koji ima odnos između čoveka i životinja. Pisac međutim nimalo ne pojednostavljuje niti čini tekst optimističnim na dečji način. Seksualne tenzije prete da razbiju grupu. Ipak svi na kraju ostaju zajedno, bar do kraja knjige. Članovi grupe zapravo nikad ne otklone probleme, ali uspevaju da istraju uprkos svim preprekama.
 
„Kameni splav“ ima maštovit i zanimljiv zaplet, likove koje želite da pratite, poseban stil i prepuna je filozofije i različitih tema. Kao i obično, samo sam zagrebao po površini onoga što možete pronaći u ovoj knjizi. Preporučujem je svakom ko se ne plaši nečega drugačijeg i voli da razmišlja o svetu i čovečanstvu posmatrajući širu sliku.
 
Izvor: briansbabblingbooks.blogspot.rs