Mnogo se govori o uspostavljanju odnosa sa decom, ali to se najčešće čini na vrlo apstraktan način.
Umesto da se neprestano propoveda o odgovornosti koju mladi roditelji imaju prema svojoj deci od njihovog najranijeg uzrasta, možda bi bilo korisnije da se navedu one praktične stvari koje bi roditelji mogli da rade kako bi izgradili jake veze sa svojom decom.
U stvarnosti, ono što nazivamo „uspostavljanjem odnosa“ je neprekidna interakcija. Neizbežno, uvek će biti pogrešnih koraka, loših trenutaka, teških dana – svi ih imamo – ali lepota ovog procesa je u tome što ostavlja mogućnost da se greške isprave, što je uvek reč o zajedničkom naporu. Zapravo, upravo je taj čin ispravljanja grešaka najvažniji u uspostavljanju jake veze.
U ovoj stalnoj razmeni između roditelja i deteta izdvajaju se dve osnovne potrebe deteta (pored onih fizioloških) koje treba zadovoljiti: deca imaju potrebu da se osećaju bezbedno kada su u nevolji i potrebna im je podrška dok istražuju svet.
Pri zadovoljavanju ovih nerazdvojivih potreba za bezbednošću i istraživanjem, roditelj čini još nešto, mnogo suptilnije. Roditelj istovremeno svom detetu daje do znanja da je zainteresovan za ono o čemu dete razmišlja, i da je spreman da to prepozna i podrži.
Mnogo pre nego što beba nauči da prepoznaje i razume sopstveni misaoni proces, a i da prihvata činjenicu da i drugi ljudi imaju sopstvene, potpuno nezavisne umove, roditelj stupa u komunikaciju sa svojim detetom podrazumevajući da dete ima sopstveni, nezavisan um.
Upravo zahvaljujući ovom neprestanom procesu učenja kroz interakciju beba razvija sposobnost da shvati sopstveni, ali i umove drugih ljudi – što je kamen temeljac psihološkog zdravlja.
Postoji mnogo načina na koje roditelji mogu da pristupe ovoj interakciji sa svojom decom, ali takođe postoje i određene aktivnosti koje mogu da je podrže i pospeše. Dokazano je da zajedničko uživanje u knjizi predstavlja jedan od načina da se pomogne roditeljima koji se inače teže snalaze u ovim aktivnostima – bilo zbog svog specifičnog temperamenta, bilo zbog načina na koji su i sami odgajani.
Za sve nas koji vodimo užurbane živote, odvajanje vremena za zajedničko čitanje, možda uveče, pred spavanje, otvara prostor za zbližavanje između roditelja i deteta koje je od presudnog značaja za razvoj deteta.
Mi često sopstvenu sposobnost da se usredsredimo uzimamo zdravo za gotovo. S druge strane, mala deca tek treba da savladaju tu veštinu, a najbolji način da je savladaju je kada ih „obučava“ neko ko im je blizak.
Danas postoje čvrsti dokazi da čitanje iz zadovoljstva sa decom (zajedničko prelistavanje knjige, razgovor o knjizi, razgledanje ilustracija) može da unapredi razvoj jezičkih veština i sposobnost da se održi pažnja, a ima pozitivan efekat i na društvene veštine i emocionalni razvoj.
Novija istraživanja, vršena u siromašnim gradskim zajednicama u Južnoj Africi, pokazala su značajnu razliku u razvoju osamnaestomesečnih mališana čiji su roditelji bili obučavani i podržavani da čitaju sa svojom decom: ova deca su imala značajno razvijeniji rečnik i razumevanje reči, i bili su bolji u održavanju pažnje. Takođe, bili su i društveniji – jasnije su iskazivali nameru da pomognu i brinu o drugima.
Slični rezultati o prednostima koje donosi zajedničko čitanje knjiga dobijeni su i u drugim zemljama i sa decom starijih uzrasta.
Posebno su zanimljivi rezultati najnovijeg istraživanja o prednostima čitanja iz zadovoljstva. Za većinu školske dece – a i za njihove roditelje – čitanje se uglavnom povezuje sa procenjivanjem na kom nivou je dete kad je reč o opštoj pismenosti: postoji opasnost da se čitanje svede na način procenjivanja sposobnosti.
Zaboravljamo važnu činjenicu – otkad su ljudska bića razvila sposobnost govora, odrasli pričaju priče deci: to čine iz zabave, naravno, ali i kako bi ih naučili stvarima koje su mnogo važnije i tananije od sadržaja zvaničnog školskog programa.
Organizacije poput „Book Trust“, koja je pokrenula kampanju Vreme za čitanje ('Time to read') odlično razumeju i ističu emocionalnu i često potpuno neopipljivu prednost od zajedničkog čitanja knjiga.
Iako izvršna direktorka ove organizacije, Dajen Džerald, nije dečji psiholog, ona i njena organizacija svoju politiku očigledno zasnivaju na rezultatima najnovijih istraživanja, jer navodi „da su istraživanja sa kojima su oni upoznati pokazala da značaj čitanja u velikoj meri prevazilazi pismenost i akademska postignuća. Upravo je čitanje iz zadovoljstva u društvu roditelja ili staratelja, ono što ima najveći pozitivan uticaj na njihov kasniji život.”
Pričanje priča pomaže da se stvari povezuju, podstiče nastanak novih ideja o složenosti sveta i ljudskih odnosa sa kojima se suočavamo: moralnost, način na koji drugi ljudi doživljavaju svet, drugačija gledišta.
Za decu – koja, priznajmo, nemaju mnogo prilike da kontrolišu ono što se dešava u njihovim životima – možda je i najkorisnije to što imaju priliku da stvore svet u kojem su sami kreatori sopstvene sudbine, bilo da se ugledaju na Harija Potera koji je porazio „onoga koji se ne sme imenovati“, ili na Matildu koja se bori protiv tipične zle upravnice Mis Trančbal.
Još konkretnije, činjenica je da deca koja čitaju iz zadovoljstva postižu mnogo bolje rezultate u školi – čitanje iz zadovoljstva ima mnogo veći uticaj na njihova školska dostignuća, nego što to ima nivo obrazovanja njihovih roditelja.
Petogodišnjaci, kojima su roditelji redovno čitali, kao šesnaestogodišnjaci postižu bolje rezultate na testovima iz jezika i matematike.
Nakon napornog dana, čitanje deci može da deluje kao težak zadatak – naročito ukoliko je reč o knjizi koju ste već pročitali stotinu puta, a nikad vam se i nije mnogo dopadala – ali, ipak to je aktivnost vredna vašeg truda i vremena, posebno ako možete da ih zainteresujete za neku knjigu u kojoj ćete svi uživati.
Zapamtite, sa svakim minutom njihove pažnje posvećene priči koju im pričate povećava se njihova sposobnost da se usredsrede na stvari koje će im kasnije u životu biti važne.
Autor: Profesor Piter Fonagi
Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Maja Horvat