Čitalačka soba: Prikaz knjige Henrija Marša „Ne nauditi“

„Život neurohirurga nije dosadan i često je to što radimo  izuzetno korisno. Ali neminovno je da pravite greške i stoga  morate naučiti da živite s užasnim posledicama do kojih one  povremeno dovod“, piše Marš u predgovoru.

„Ne nauditi“ je neverovatno jednostavna knjiga. Toliko, da se uredništvo „Gardijana“ (pošto je bila u njegovom užem izboru za najbolju debitantsku knjigu) zapitao: „Zašto niko do sada nije napisao ovakvu knjigu?“ Svako poglavlje ilustrovano je slučajem iz stvarnog života. Stručna objašnjenja dozvoljavaju čitaocima da budu nevidljivi svedoci neverovatnih ličnih i profesionalnih napora, koji katkad rezultiraju katastrofom, a povremeno olakšanjem i komikom. Generalno gledano, knjiga je nežno, i iskreno svedočanstvo o emotivnim uzbuđenjima iz života provedenog u neurohirurškoj sali u kojoj stalno vrvi kao u košnici. Nema preokreta ni fiktivne priče, jer je svakodnevnica sa Maršovih operacionih stolova, iz kliničkih soba i tokom boravaka u inostranstvu iznedrila brojne heroje i tužne priče koje zadovaljavaju apetit i najzahtevnijih čitalaca, izdavača ili dramaturga.

„Ne nauditi“ je divno napisana knjiga. Najjači i najintimniji utisak ostavlja Maršov opis toga kako živi funkcionalni mozak stvarno izgleda. Brojni doktori su se susreli sa mrtvim uzorcima kao studenti medicine, ali živ organ koji u Maršovim rukama ispušta elektrohemijsko zujanje izgleda čitaocu čudesno.

Prosvetljujuća poglavlja koja detaljno opisuju neurohirurgiju su napeta i daju nam dosad neviđen uvid u ovu nauku. Marš opisuje jasnu i savršenu cerebralnu anatomiju: svetlucave tamnoljubičaste vene, providni tečni kristal CSF, blještave pipke mreže neurona, glatku žutu površinu mozga i sićušne svetlocrvene krvne kapilare. Uprkos povremenom ponavljanju teze da je neurohirurgija jednostavno nauka o bušenju rupa, ne možemo da prenebregnemo činjenicu da čitamo o operaciji na mozgu ‒ komplikovanom, zastrašujućem, napetom zahvatu. „Ne nauditi“ nakratko otvara vrata neurohirurgije koja su tradicionalno zatvorena i za doktore, a kamoli za pacijente.

Ako bi opisivanje anatomije mozga za Marša trebalo da bude „domaći teren“, ono što je vredno pažnje jeste novo svetlo koje baca na ljudskost onda kada govori o svojim pacijentima kao ljudima, a ne samo kao o mozgovima. Knjiga obiluje ilustracijama odnosa doktor-pacijent i besmislenog ljudskog ponašanja koje često stupa na scenu u stresnim i životno opasnim situacijama. Vredi primetiti i Maršove misli o modernoj bolničkoj nezi. Dok je brinuo o svojoj majci na samrti u porodičnoj kući, Marš je razmišljao o razlici između njene smrti i smrti većine drugih umirućih pacijenata o kojima su „brinuli“ u bolnicama, domovima za stare i negovalištima. Uz iskrenost koja mu je postala zaštitni znak, Marš ističe da su medicinski radnici „profesionalci čija će briga nestati sa lica čim se okrenu, poput smeška recepcionera u hotelima“.  Maršova beskompromisna iskrenost o tome kako stvari stoje čini ovo štivo uznemirujućim, ali kategorički nespornim za današnje zdravstvene radnike.
Među bolno napetim operacijama i tužnim pričama o pacijentima, u knjizi ima još mnogo toga. Smatram da će „Ne nauditi“ biti neka vrsta vremenske kapsule u oblasti neurohirurgije. Iako su mnoge anegdote o pacijentima i operacijama nastale tokom dugogodišnje Maršove karijere, knjiga je uglavnom smeštena u sadašnjost: čitamo o neurohirurgiji 21. veka, sa njenim razmetljivim idealizmom, HR direktivama, diversifikovanim osobljem, razdražujućim IT sistemima i besmislenom neefikasnošću. Maršovi zajedljivi komentari o sistemskoj nesposobnosti i mrgudno, subverzivno nepoverenje u menadžment su poznati mnogima, a u ovoj knjizi su inteligentno sročeni. Marš predstavlja autoritativnu figuru iz modernog medicinskog miljea, ali takođe, sebe dirljivo stavlja na „drugu stranu“ kao negovatelja porodice.

Marš ne govori o religiji ili Bogu. Nakon nesrećne operacije koja je dobila fatalno pogrešan smer u osamnaestom satu, Maršu je mlad pacijent ostao paralizovan. Kada je saopštio strašnu vest porodici, pacijentova majka je zamolila Marša da se u svojim molitvama seti njenog sada već kvadriplegičnog, nemog sina. Neurohirurg se u knjizi ne moli. Umesto toga, ovaj autor se, kao čovek od nauke, priseća svojih pacijenata u neverovatno iskrenoj knjizi o „životu, smrti i neurohirurgiji“.

„Ne želim da kod ljudi potkopa­ vam poverenje u neurohirurgiju, niti u lekarsku struku, ali  nadam se da će moja knjiga pomoći čitaocima da razumeju  teškoće  –  mnogo  češće  ljudske  nego  tehničke  prirode  –  s   kojima se doktori sreću.“
 
Izvor: blogs.bmj.com
prevod: Miloš Vulikić