Čitajte pisca kao knjigu: Majkl Ondači

Iz serije intervjua Njujork Tajmsa sa velikim piscima današnjice za danas smo izdvojili intervju sa izraelskim književnikom Majklom Ondačijem.


 
Koje knjige držite na noćnom stočiću?

Ponovo čitam neke dobre stare knjige kao što je „Le Train“, Žorža Simenona, „A Month in the Country“, Dž. L. Kara i „The Wife of Martin Guerre“, Dženet Luis. I iščekujem dve knjige koje tek treba da se pojave: „The Blue Clerk“, autorke Dion Brend – poezija, memoari i ars poetica – i zbirku pesama „Then There Were No Witnesses“, P. Ahilana, o dešavanjima u Jafni za vreme rata, u prevodu Gite Sukumaran.
 
Koja je poslednja stvarno dobra knjiga koju ste pročitali?

Zapravo, još uvek je čitam. „The Natural History of Selborne“, Gilberta Vajta, u izdanju predivne izdavačke kuće Little Toller Books iz Dorseta, zahvaljujući kojoj još uvek u štampi imamo odlične knjige o prirodi. Budući da je pisana 1798, knjiga poseduje atmosferu i mnoge kvalitete klasika engleske književnosti, osim što umesto o porodici Benet, govori o vremenu i pejzažima, kao i o sezonskim najezdama određenih insekata, i sve to je besprekorno opisano. Vajtovo pisanje, njegovi prikazi nadolazeće kišne oluje ili usporenih lutanja njegove kornjače, odlična je literatura sa savršenim tempom; svako stvorenje je odenuo i oslikao savršeno prikladnim, duhovitim pridevima; očarava nas svojim poznavanjem cvrčaka, jedne vrlo „žedne vrste“, koja „komunicira iz jedne prostorije u drugu“ i koja je ponekad u stanju da predvidi smrt bliskog srodnika ili povratak odsutnog partnera. Ova knjiga je klasik i nikad nije prestajala da se štampa, još od prvog objavljivanja.
 
Kojim se savremenim autorima – piscima romana, esejistike, memoara, poezije – najviše divite?

Srećom, knjige ne umiru. Tako da su Vila Kater, Jozef Rot, Mejvis Galant, Robert Krili, Tomas Transtremer, Penelopi Ficdžerald, Lorin Nideker i Derek Volkot još uvek sa mnom, bezbedni od ludnice savremenog izdavaštva. Ima previše savremenika koje volim da bih mogao sve da spomenem, ali pomenuću neke od knjiga: „Waterland“, Grejema Svifta; „Zamišljeni život“, Dejvida Malufa; „The Names“ i „Libra“ Dona Delila; „Fat City" Lenarda Gardnera;  „The Round House“ Luiza Erdriha; „Train Dreams“ Denisa Džonsona; „The Land Breakers“ Džona Ila; i eseji Eni Dilard i Donalda Ričija. Volim i pesnike Dona Patersona, Filis Veb, Karen Soli, Ko Un, Brendu Hilman, i „Memorial“ Alise Osvald, izuzetnu poemu o neznanim junacima iz Trojanskog rata.
 
Šta najviše volite da čitate? A šta izbegavate da čitate?

Volim memoare u kojima mogu da otkrijem one detalje o životima autora koji inače ostaju skriveni, kao što su na primer memoari K. L. R. Džejmsa „Beyond a Boundary“, „Zapisi mladog lekara“, Mihaila Bulgakova ili „Palestinian Walks“ Radža Šehadeha. Čitam različite knjige i privlače me najrazličitiji žanrovi, a posebno oni koji kao da nesvesno zadiru u neka neistražena područja. Knjiga „In an Antique Land“, Amitava Goša i ta mešavina memoara i dosad nepoznatih istorijskih činjenica, napisana 1992. godine, za mene još uvek predstavlja jednu od najznačajnijih knjiga našeg vremena.

Osim toga, volim i knjige koje slave umetnost, kao što je knjiga „The House That George Built“, Vilfrida Šida, o kompozitorima od Geršvina do danas, ili zbirka sažetih eseja o filmovima Dejvida Tomsona, „Have you seen...?“

Izbegavam trilere u kojima nepoznati ubica proganja nekoga već u prvom poglavlju.
 
Zahvaljujući programu osmišljenom da se prevaziđu podele između medicinskih i društvenih nauka imali ste priliku da sarađujete sa lekarima. Šta ste njima preporučivali da čitaju?

Knjigu „Pig Earth“ Džona Berdžera, Džoanu Didion, i mislim neke od priča Isaka Babelja. Ali i En Karson i poeziju K. D. Rajt, između ostalog. Ovaj program se održavao na Medicinskom fakultetu, univerziteta Kolumbija, i oni su bili divni studenti; oni, na neki način, knjige čitaju mnogo pažljivije od studenata na drugim fakultetima. Kao da se nečije karakterne mane mogu smestiti na jedno određeno i samim tim ograničeno područje, kakvo je na primer, jetra. Dakle, problem bi s vremenom mogao da se prevaziđe.
 
Ko je vaš omiljeni pesnik koji se kasnije okrenuo pisanju romana?

Tomas Hardi? D. H. Lorens? Stiven Krejn? Možemo da krenemo ispočetka. Zanimljiva mi je činjenica da su kritičari, kada se Hardi vratio poeziji u poslednjim godinama života, bili zgranuti, iako su to zapravo bile njegove najbolje pesme. Divim se poeziji Rejmonda Karvera koliko i njegovoj prozi. A budući da Foknerova poezija i nije bila najbolja, prava je sreća što se okrenuo pisanju romana.
 
Koje su vaše omiljene filmske ili televizijske ekranizacije knjiga?

Moje omiljene filmske adaptacije knjiga su „Emigranti“ („The Emigrants“) i „Nova zemlja“ („The New Land“) – oba je radio švedski reditelj Jan Troel, a zasnovane su na romanima Vilhelma Moberga – radnja prvog odvija se u XIX veku, u Švedskoj  do trenutka kada je porodica, o kojoj roman govori, ne napusti brodom – što se ispostavi kao stravično, smrtno opasno putovanje; a drugi govori o njihovom dolasku u Ameriku u vreme Zlatne groznice. Ovi filmovi su remek-dela, proizvod genijalnog umetnika koji ih je snimio dok je bio vrlo mlad. Uvek mi se dopadao i film „Hazarder“ („The Hustler“), reditelja Roberta Rouzena koji je zasnovan na romanu Voltera Tevisa – dopada mi se dokumentarni način snimanja i rad Didi Alen na postprodukciji.  Ali najupečatljivija „adaptacija“ – istinite životne priče, a zatim i knjige u film – jeste „The Arbor“ o Andrei Danbar, dramaturškinji iz Bredforda. Klio Bernard je iskoristila glumce koji su govorili preko „stvarnih“ snimljenih dijaloga. Mislim da je ovo jedan od najupečatljivijih filmova današnjice.
 
Koja je poslednja knjiga koja vas je rasplakala?

Poslednje poglavlje knjige „The Journey of August King“, nepravedno zapostavljenog američkog pisca Džona Ila, u kojoj mladi čovek, dovoljno hrabar da odbaci sve vrednosti i pravila svog južnjačkog porekla, shvati da ipak nije bio dovoljno hrabar. Takođe, u poslednjoj knjizi Sema Šeparda, rasplakala me je posveta koju su pisala njegova deca.
 
Poslednja knjiga koja vas je nasmejala?

Knjiga „Animals With Sharpies“ autora Mišela Dimontiea i Nila Farbera, u izdanju „Drawn and Quarterly“. Ne smete da je propustite!
 
Poslednja knjiga koja vas je razbesnela?

Najčešće mi dosadi i odustanem pre nego što stignem da se razbesnim.
 
Kakav ste bili čitalac kao dete?

Začudo, uopšte se ne sećam da sam čitao kada sam bio dete, ili da mi je neko čitao. Sigurno sam slušao i posmatrao sve što se dešavalo oko mene, kao nekakav pas, a ne kao buduće piskaralo. Razgovori i rasprave u vreme večere su mi verovatno zvučali dovoljno slično nekom kompleksnom i slojevitom romanu. A možda je u tom periodu mog života bilo mnogo važnije da naučim da plivam. I danas, kao pisac, najviše posmatram i slušam.
 
Ko je vaš omiljeni izmišljeni junak ili junakinja? Omiljeni antiheroj ili zlikovac?

Da li je Kalvino naveo Merkucija? Ali to je vrlo kratak život. Kiplingov Kim, uprkos mnogim ironijama koje se vezuju za njega? Ali uglavnom mi se sviđaju oni likovi koji se nespretno muvaju na marginama zapleta, poput Ezre Dženingsa, iz romana „Mesečev kamen“, Vilkija Kolinsa – neko nebitan ko na kraju pomogne da se razreši misterija. Privlače me oni likovi koji nikad nisu prisutni na samom vrhuncu knjige. Zatvorenici, ostavljeni ljubavnici, pas koji je nekoga izvukao iz živog peska, vrana iz Dikensovog romana. Proveo sam dosta vremena zamišljajući ostatak njihovih života.
 
Koje knjige sa vaših polica bi mogle da nas iznenade?

Pronaći ćete dve police pune džepnih izdanja Ričarda Starka, koga sam ga zamolio da mi ih potpiše kada sam ga konačno upoznao. Činilo se da je zapanjen izgledom temeljno iščitanih, ali pohabanih i krpljenih Fosetovih džepnih izdanja; one su mi i dalje dragocene, sa onim nepopustljivim i otuđenim glavnim likom, Parkerom. Ričard Stark je samo jedan od mnogih pseudonima Donalda Vestlejka, a omiljena mi je anegdota kada je ishvalio jednu od sopstvenih knjiga, napisanu pod drugim imenom, rekavši: „Voleo bih da sam ja napisao ovu knjigu“.

Takođe, pošto sam i ja u početku sarađivao sa malim izdavačima, kao što je Coach House Books, iz Toronta, imam prilično bogatu kolekciju knjiga malih izdavača (između ostalih Melville House; Catapult, Bloodaxe Books, Archipelago, Carcanet, Talon, Copper Canyon and Little Toller Books).
 
Ako bi trebalo da pišete nečiju biografiju, čiju biste pisali?

Elizabet Koten, pevačice i kompozitorke koja je napisala pesme „Freight Train“ i „I’ve Got a Secret (Shake Sugaree)“. Ona se pojavljuje u nekim ranim verzijama mog romana „Divisadero“, ali shvatio sam da njeno pojavljivanje u knjizi, nažalost, nije uverljivo. Bilo je o tome kako je slučajno srela muzičku porodicu Siger.
 
Vi ste domaćin književne večernje zabave. Koja tri pisca biste pozvali?

Mirna večera sa Magvičem, Kazanovom i Vilom Kater. (Na kraju krajeva, svaki pisac bi voleo da sretne prave izmišljene likove, i otkrije šta iz njihovih života nije stalo u knjigu).
 
Autor: Džilijen Tamaki, jun 2018.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Tulane Public Relations
 
Ostale intervjue iz ovog serijala možete pročitati ovde:
 
Džordž Sonders
Tom Henks
Lajla Lalami
Džejn Grin
Harlan Koben
Amos Oz
Ema Donahju
Filipa Gregori
Haled Hoseini
Margaret Atvud
Li Čajld
Džejms Paterson
Ju Nesbe
Teri Pračet